Rud Gulit

Rud Gulit je jedan od najboljih holandskih fudbalera svih vremena. Iako je igrao za mnoge evropske klubove, ovaj igrač je postao simbol Milana sa kojim je osvojio sve što se osvojiti može. Zajedno sa Van Bastenom, Rajkardom i Vintersom bio je deo zlatne generacije holandskog fudbala.

Rođen je kao Rud Dil (majčino prezime) u jednom od predgrađa Amsterdama, ovaj igrač, kasnije poznatiji kao Gulit, još od malih nogu pokazivao je sklonosti prema fudbalu.  Kao dečak igrao je ulični fudbal, sa budućim velikim fudbalerima poput Franka Rajkarda ili braće Kuman. 

Sa ulice je ubrzo prešao na travnati teren. Gulitov prvi profesionalni klub bio je HFC Harlem, za koji je debitovao već sa 16 godina, čime je postao najmlađi igrač koji je igrao u holandskoj prvoj ligi. Klub je u prvoj Gulitovoj sezoni, ispao iz lige, međutim već u narednoj sezoni osigurao je povratak u prvu ligu, a Gulit je bio najbolji igrač druge holandske lige. U sezoni 1981 / 82., Rud Gulit igrao je odlično pa je HFC Haarlem bio 4. u prvoj ligi, što je najveći uspeh u istoriji kluba.

Prešao je u Fejenord 1982. godine, gde je igrao sa legendarnim Johanom Krojfom. U 85 ligaških nastupa dao je 31 gol za ekipu iz Roterdama. Sa Fejenordom osvojio prvenstvo i kup, a  individualno je proglašen najboljim igračem lige za sezonu 1983/84.

Sledeće sezone Gulit prelazi u PSV Ajndhoven za koji je na 68 ligaških nastupa postigao  46 golova, osvojivši sa ovim klubom dve uzastopne titule prvaka Holandije.

1987. godine prelazi u Milan za u to vreme rekordnih 6 miliona funti jer je Gulit te godine bio proglašen najboljim igračem Evrope. Nagradu je posvetio Nelsonu Mandeli. To je bio hrabar potez, jer tada Mandela nije imao veliku podršku u javnosti. U ekipi Milana, bilo je mnogo zvezda, holandski reprezentativci Marko van Basten i Frank Rajkard i Italijani Franko Barezi i Paolo Maldini.

Prve sezone se privikavao na novu sredinu, Milan je tada osvojio prvenstvo nakon 9 godina, da bi sledeće sezone Gulit eksplodirao u dresu roso-nera sa kojima je odbranio titulu u Italiji  i osvojio Kup evropskih šampiona. U drugoj utakmici polufinala pobedili su Real Madrid 5:0. Gullit se povredio, hitno je operisan, kako bi bio spreman za finale. U finalu protiv rumunske Steaue, Milan je pobedio 4:0, a Gullit je postigao 2 gola.

Sledeće godine Milan predvođen Gulitom i Van Bastenom  ponovo osvaja Kup evropskih šampiona pobedivši u finalu Benfiku.  U sezoni 1990/91., Milan je došao do polufinala Kupa evropskih šampiona. Sa Milanom je kasnije osvojio još dve titule prvaka Italije da potom prešao u londonski Člesi.

U početku je bio odbrambeni igrač bez zapaženijih rezultata. Kada je prebačen u vezni red, puno je bolje igrao pa je proglešen za drugog najboljeg igrača sezone posle Erika Kantone. Period u engleskom klubu, sam Gullit je nazvao najsretnijim periodom u njegovoj karijeri. Igrao je u engleskoj ligi, kada je doživela procvat dolaskom kvalitetnih stranih igrača poput  Đanfranka Zole, Denisa Berkampa i Jirgena Klinsmana.

Za holandsku  reprezentaciju igrao je od 1981. do 1994. godine. U 66 nastupa postigao je 17 golova. Debi je imao sa 19 godina u utakmici protiv Švajcarske.

Holandija je doživjela niz razočaranja, jer se nisu plasirali na Svetsko prvenstvo 1982. i 1986. te na Evropsko prvenstvo 1984, ali je zato briljirala na Evropskom prvenstvu 1988. godine, kada su osvojili naslov sa Gulitom kao kapitenom reprezentacije.

U finalu protiv Svjetskog Saveza, Rud Gulit i Marko van Basten postigli su golove za pobedu od 2:0. Učestvovao je sa reprezentacijom na Svetskom prvenstvu 1990. i Evropskom 1992. Holandija je bila favorit, ali je ispala  na oba prvenstva u drugom krugu od kasnijih svetskih svetskih prvaka Nemaca, odnosno evropskih prvaka Danaca. Gulit je 1993. godine došao u sukob sa tadašnjim slektorom "lala" selektorom Dikom Advokatom,  da bi godinu dana kasnije, nakon čestih nesporazuma, napustio  reprezentaciju...

Rud Gulit je u karijeri igrao na raznim pozicijama u timu, bio je i odbrambeni igrač i vezni igrač te napadač. Odgovarao mu je holandski totalni fudbal. Bio je atletski građen, snažan i brz, sjajan tehničar gracioznih pokreta.

Bio je u braku tri puta, ima četiri ćerke i dva sina. U trećem braku je sa Estel Krojf, inače rođakom Johana Krojfa.

Snimio je dve pesme. Jedna je bila hit u Holandiji, a na temu je borbe protiv aparthejda. Podržavao je Nelsona Mandelu u vreme, kada joj je retko  ko davao podršku. Kasnije se susreo s njim. Bio je fudbalski komentator za nekoliko televizija.

U trenerskoj karijeri predvodio je Čelsi,  Njukasl, Fejnord, LA Galaksi i Terek iz Groznog.

Roberto Bađo

Majstor slobodnih udaraca i umetnik sa loptom, Roberto Bađo, je jedna od njavećih legendi Italijanskog fudbala, koji je taj status stekao sjajnim igrama za reprezentaciju Italije. Na njegovu žalost mnogi ga pamte po pormašenom penalu u finalu protiv Brazila na Svetskom prvenstvu u SAD-u 1994. godine.

Bađo je rođen u malom italijanskom gradiću Kaldonju. Kao mladić, uvek je imao interesa za fudbal i igrao je za lokalni omladinski klub tokom perioda od devet godina. Nakon što je postigao 6 golova u jednoj utakmici, Bađa je skaut Antonio Mora ubedio da se pridruži Vičenci.
Svoju profesionalnu karijeru Bađo je započeo u Vičenci u Seriji C1 tokom 1982. godine. Bađo 1985. prelazi u Fiorentinu, gde je stekao kultni status među navijačima koji su ga smatrali za jednog od najboljih igrača u istoriji kluba. Svoj debi u Seriji A je imao 21. septembra

1986. protiv Sampdorije. Prvi ligaški gol je postigao 10. maja 1987. protiv Napolija u meču najbolje zapamćenom po Napolijevom osvajanju prvog skudeta u istoriji kluba.
1990. prodat je Juventusu za €12 miliona ($19 miliona) uprkos negodovanja navijača Fiorentine, svetski rekord za transfer jednog igrača u to vreme. Sledeći transfer, desili su neredi na ulicama Firence, gde je bilo povređeno pedeset ljudi.[1] Bađo se obratio njegovim navijačima rekavši: "Bio sam primoran da prihvatim transfer".

1993. je osvojio svoj jedini trofej u Evropskim takmičenjima, pomogavši Juventusu da osvoji UEFA kup, u finalu je postigao jedan od tri Juventusova gola. Zahvaljujući njegovim performansama te godine dobio je obe nagrade, Zlatnu loptu (Ballon d'Or) i nagradu Najbolji fudbaler godine.

Prvi skudeto sa Juventusom Bađo je osvojio 1995. godine. Ovo je bila prva od mnogih ligaških titula koje će Juventus osvojiti 90-ih.

Nakon velikog pritiska predsednika Milana Silvija Berluskonija, i zbog umanjenja njegovih sposobnosti usled rastućeg talenta Alesandra Del Pjera, on je prodat Milanskom klubu. U to vreme, on je bio povezivan sa Mančester junajtedom i Blekbern roversom iz Premijer lige, ali nikakva ponuda nije stigla iz nijednog od ova dva kluba.

Bađo 1997. prelazi u Bolonju da bi ponovo oživeo njegovu karijeru, i nakon njegovog ličnog rekorda od 22 postignuta gola te sezone, bio je uključen u italijanskih startnih jedanaest za Svetsko prvenstvo 1998., na mesto mlađeg i omiljenijeg Alesandra Del Pjera. Cezare Maldini je bio kritikovan za stavljanje Del Pjera ispred Bađa, koji je jasno bio u boljoj formi, za četvrtfinalni meč protiv Francuske. Kada je Bađo ušao umesto Del Pjera Italija je igrala mnogo bolje. Cezare Maldini se kasnije izvinio Bađu što mu nije davao vremena za igru koliko zaslužuje.

Nakon Svetskog prvenstva 1998., Bađo je potpisao za Inter. Ovo se pokazalo kao nesrećan potez, jer ga je tadašnji trener Marčelo Lipi ubacivao u igru veoma malo. Ovo je uzrokovalo da Bađo izgubi mesto u nacionalnom timu. U njegovoj autobiografiji, Bađo je kasnije izjavio da se Lipi loše odnosio prema njemu nakon što je Bađo odbio da mu kaže koji su Interovi igrači izrazili negativno mišljenje o treneru. Nje

Nakon dve godine sa Interom, da bi bio pozvan za Svetsko prvenstvo 2002., on prelazi u prethodno nemodernu Brešu. Na startu sezone 2001/02., postigao je osam golova u devet utakmica. Nažalost, tokom te sezone, je pocepao prednji križni ligament i meniskus u levom kolenu; uprkos ove ozbiljne povrede, vratio se tri utakmice pre kraja sezone, oporavivši se za samo 76 dana. U njegovoj prvoj utakmici nakon povratka, postigao je dva gola protiv svog bivšeg kluba Fiorentine, prvi od ta dva je postigao nakon samo dva minuta igre. Onda je bio strelac protiv još jednog tima za koji igrao, Bolonje. Međutim, Đovani Trapatoni nije poveo Bađa u Koreju i Japan, smatrajući da se nije u potpunosti opravio od povrede. Navijači i stručnjaci su kritikovali izostanak Bađa, i Italija je bez Bađove pomoći ispala pre nego što je stigla i do četvrtfinala, ne uspevši da ispuni očekivanja.

Bađo je nastavio da igra u Breši sve do odlaska u penziju 2004. Svoju poslednju utakmicu je odigrao 16. maja 2004. na San Siru protiv Milana. U 88. minutu, Brešin trener Đjani de Bjasi je zamenio Bađa tako da bi mogao dobiti aplauz koji zaslužuje. 80.000 prisutnih na San Siru dali su mu stajaće ovacije. Završio je karijeru sa 205 golova u Seriji A, što ga čini petim najboljim strelcem svih vremena iza Silvija Piole, Gunara Nordalh, Đuzepea Meace i Hose Altafinija. Njegov broj 10 je penzionisan od Breše. Svoj tristoti gol u karijeri je postigao 16. decembra 2002. u pobedi Breše kod kuće od 3-1 nad Pjačencom. On je prvi čovek u poslednjih 50 godina koji je uspeo da dostigne ovaj broj, iza jedino Piola (364) i Meaca (338).Njegov poslednji doprinos Interu su bila dva gola protiv Parme, u plej-ofu za poslednje mesto za Ligu šampiona.

Bađo je postigao 27 golova u 56 nastupa za nacionalni tim, četvrti najveći svih vremena. Jedini je italijanski igrač koji je postigao golove na tri Svetska prvenstva, sa ukupno 9 golova na Svetskim prvenstvima stavlja se zajedno sa Kristijanom Vijerijem i Paolom Rosijem kao jedan od najboljih Italijanskih strelaca na Svetskim prvenstvima. Sa svim njegovim talentom nikad nije bio nagrađen sa pobedom u nekom takmičenju u reprezentativnoj karijeri. On je promašio penal u finalu Svetskog prvenstva 1994., što je doprinelo da Italija na penale izgubi trofej od Brazila.Bađijevo prvo Svetsko prvenstvo je bilo Svetsko prvenstvo 199o., iako je najčešće korišćen kao zamena na turniru, još uvek je bio u mogućnosti da pokaže svoj kvalitet, postigavši dva gola uključujući "najbolji gol turnira" protiv Čehoslovačke. Bađo je takođe dobro upamćen po svojoj klasi; iako je redovno zadužen za izvođenje penala za svoj tim, pomerio se u stranu kada je Italiji dosuđen jedan u meču za treće mesto, dozvolivši saigraču Salvatoreu Skilačiju da šutira i postigne gol i osvoji Zlatnu loptu.Bađo je bio temelj italijanskog tima na Svetskom prvenstvu 1994., vodeći je do finala nakon lošeg starta. Postigao je pet golova, sve u nokaut fazi, i svaki meč je igrao id početka: dva u osmini finala protiv Nigerije (prvi postigao dva minuta pre kraja utakmice čime je obezbedio produžetke, a drugi u produžecima), jedan u četvrtfinalu protiv Španije (pobednički gol tri minuta pre kraja meča) i dva u pobedi nad Bugarskom u polufinalu. Bađo nije bio u potpunosti spreman za finale protiv Brazila, koje se završilo 0-0 nakon produžetaka; on je preuzeo poslednji penal za Italiju u penal završnici, ali njegov šut je otišao preko prečke i Brazilci su osvojili titulu. Dva druga Italijana, Franko Barezi i Daniele Masaro, su takođe pre njega omašili penale. Turnir je završio kao treći najbolji strelac.

U prvom meču Svetskog prvenstva 1998., Italija je igrala sa Čileom. Prvi gol je postigao Kristijan Vijeri na asistenciju Bađa. Čile je preuzelo vođstvo 2-1, i Bađo je kasnije napravio dobar pas ka Inzagiju ali golman Čilea Nelson Tapia je odlično reagovao i sačuvao prednost od 2-1. To je bilo tek treći put da tim povede protiv Italije na Svetskim prvenstvima tokom 90-ih. Krajem meča Bađov šut je zakačio ruku Čilenaskog odbrambenog igrača, što je rezultiralo penal koji je izveo Bađo i postigao gol, čime je utakmica završena sa 2-2. Sa ovim golom, on je postao jedini italijanski igrač koji je postigao gol na tri Svetska prvenstva.

U četvrtfinalnom meču protiv Francuske, Bađo je ušao u drugom poluvremenu kao zamena. Italija je imala samo pet šuteva na celom meču, jedan od tih promašio je metu za samo nekoliko centimetara, a šutirao je Bađo; rezultat je ostao 0-0 i meč su odlučivali jedanaesterci. Bađo je postigao njegov penal, ali je Italija ipak izgubila od Francuske, koja je posle i osvojila titulu.

Ronaldo

Igrač koji je pre četiri godine napustio fudbal, već je svrstan u top deset najboljih fudbalera svih vremena i da nije imao problema sa čestim povredama pitanje je gde bi se zaustavio.

Ronaldo Luiz Nazario de Lima, poznatiji kao Ronaldo, rođen je 22. septembra  1976. godine. Za njega  se smatra da je jedan od najboljih napadača svih vremena.

Ronaldo je zaigrao za mladu reprezentaciju Brazila u svojoj 14. godini, a profesionalni ugovor je potpisao sa fudbalskim klubom Kruziero kada je napunio 16 godina.

Do 1993. godine,  Ronaldo je postigao 59 golova u 57 odigranih utakmica za reprezentaciju Brazila do 17 godina. Već 1994. godine je pozvan da igra za seniorsku reprezentaciju Brazila, na Svetskom prvenstvu 1994. godine u SAD. Ronaldo tada nije ulazio u igru. Par godina kasnije izabran je za najboljeg igrača sveta 1996. i 1997. godine. 1998. godine je potpisao ugovor za fudbalski klub Inter iz Milana.

Nakon samo godinu dana provedenih u Interu Ronaldo je doživeo povredu kolena koja ga je sa fudbalskog terena udaljila  nekoliko meseci. Kada se oporavio od povrede 2000. godine, na prvoj odigranoj utakmici protiv Lacija obnovio je povredu kolena.

Nakon 20 meseci rehabilitacije i dve operacije, Ronaldo je ponovo zaigrao na Svetskom prvenstvu 2002. godine. Na tom turniru je bio najbolji strelac sa 8 postignutih pogodaka, a Brazil je osvojio prvenstvo.

2002. godine je treći put proglašen za najboljeg igrača na svetu. Iste godine je potpisao ugovor sa Realom iz Madrida, i za Real je nastupao 97 puta i postigao 68 golova. 2007. godine potpisao je  za Milan da bi 2011. godine završio karijeru u brazilskom  Korintijansu.

Erik Kantona

Erik Kantona, iako je sa svega 31. godinom prestao da se profesionalno bavi fudbalom, ostavio je veliki trag u istoriji ove igre. Činjenica da je, kada je napustio fudbal, kompletna svetska javnost bila šokirana, dovoljno govori o veličini ovog igrača.

Iako su mnogi mislili da je, 24. maja 1966. godine, Kantona rođen u Parizu, on je zapravo rođen u brdima Marseja. Njegova porodica živela je u jednoj preuređenoj pećini koja je za vreme Drugog svetskog rata bila nemačka osmatračnica. Pećina, u kojoj je ovaj igrač rođen, postala je vlasništvo njegove bake čiji je muž bio klesar i svojim zanatskim umećem napravio jedno od najlepših mesta za stanovanje na planeti.

Majka Erika Kantone je poreklom Baskijka, a u Francusku je došla kao emigrant za vreme španskog građanskog rata, dok je Erikov otac poreklom sa

Svoje prve fudbalske korake Kantona je napravio u lokalnom klubu Kaloi, koji je inače iznedrio mnoge talnente poput Žana Tigane ili Rožera Žuvea. Profesionalnu karijeru započeo je u dresu Oksera.

Kantona je u uvek oduševljavao svojim idealnim rešenjima u igri, ali je isto tako bio i veoma prgav igrač. Tako je recimo nakon samo godinu dana od potpisivanja prvog profesionalnog ugovora sa Okserom (1986) već bio optužen za nasilničko ponašanje, jer je jednom prilikom udario svog klupskog kolegu Bruna Martinija. 1988. godine Kantona napušta Okser i prelazi u Olimpik iz Marseja koji ga i pored sjajne sezone posle samo godinu dana šalje na pozajmicu u Bordo. Posle Bordoa, Kantona je u relativno kratkom roku promenio još nekoliko francuskih klubova, da bi  leta 1992. godine otišao na Ostrvo obukavši dres Lids junajteda.

Dobre partije u klubu sa severa Engleske, ubrzo su zapale za oko Ser Aleksu Fergusonu koji ga dovodi u Mančester junajted. Kantona je u dresu "crvenih đavola" zabeležio 144 nastupa na kojima je postigao 64 gola. Brojni skandali u Engleskoj kao što je recimo udaranje navijača i svađe sa klupskim kolegama učinile su da Kantona ubrzo postane anatemisan ne samo na Ostrvu nego i od strane francuskog selektora Emea Žakea. Višemesečne suspenzije učinile su da se ovaj igrač relativno mlad povuče iz sveta fudbala (31. godina) a njegovo mesto u reprezentaciji "trikolora" zauzeo je Zinedin Zidan.

Za vreme svoje dugogodišnje karijere, Kantona iako je jedno vreme bio kapiten "galskih petlova", za reprezentaciju Francuske je zabeležio svega 45 nastupa na kojima je postigao 20 golova.

Zinedin Zidan

Zinedin Zidan je rođen 23. juna, 1972. u Marseju, u veoma siromašnom kvartu naseljenom Alžircima. Idol u mladosti mu je bio bivši urugvajski fudbaler Enco Frančeskoli kao i njegov otac koji je nastupao za Alžirsku reprezentaciju. Vremenom ih je Zizu obojicu pretekao...

Zinedin Zidan je bio jedan od najvećih plejmejkera u istoriji svetskog fudbala. Dugo godina je bio član reprezentacije Francuske, sa kojom je osvojio Svetsko prvenstvo 1998. i Evropsko prvenstvo 2000. Karijeru je završio u finalu Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. protiv Italije, gde je bio isključen u drugom produžetku nakon što je glavom u prsa udario italijansk

U svojoj karijeri je igrao za Kan, Bordo, Juventus i Real Madrid. Kada je iz Juventusa prešao u Real Madrid za 76 miliona evra postao je najskuplji fudbaler u to vreme. Sa Realom je osvojio Ligu šampiona 2002. postigavši fenomenlan u finalu gol protiv Bajer Leverkuzena. Zidan je jedini igrač uz Ronalda koji je tri puta izabran za najboljeg igrača sveta po izboru FIFA, a još tri puta se našao među prvih tri.

og beka Marka Materacija, ali je i pored toga dobio Zlatnu loptu za najboljeg igrača Prvenstva.

Zidan je svoju fudbalsku karijeru započeo u juniorskom timu US Sen-Anrija, lokalnom klubu iz Marselja. Sa 14 godina, odigrao je prvu sezonu u juniorskoj ligi, gde ga je primetio Kanov skaut Žan Varadu. Zidan je otiša u Kan na šest nedelja probe, ali je nakon toga još četiri godine proveo u klubu. Svoju prvu utakmicu u francuskoj Prvoj ligi odigrao je sa 17 godina, a svoj prvi gol je postigao 8. februara 1991, pa mu je za nagradu klupski predsednik poklonio auto. Vrhunac njegove prve sezone u Kanu je bio plasmanu Kup UEFA.

Zidan je sezone 1992/93 prešao u Bordo, sa kojim je 1995. osvojio Intertoto kup i igrao u finalu Kupa UEFA 1996. godine. Za Bordo su tada nastupali Bišente Lizarazu i Kristof Dugari, i taj trio je tokom 1990ih postao zaštitni znak Bordoa i fudbalske reprezentacije Francuske.

Godine 1996 Zidan je prešao u redove italijanskog Juventusa, tadašnjeg aktualnog osvajača Lige šampiona, za 3 miliona funti. Zidan je u ekipi Marčela Lipija postao glavni organizator igre. Prve sezone sa Zidanom Juventus je osvojio Skudeto i Interkontinentalni kup. Takođe su igrali u finalu Lige šampiona 1997, u kom je Juventus izgubio od Borusije Dortmund rezultatom 3:1 .

Iduće sezone je postigao 7 golova u 32 utakmice i tako pomogao Juventusu da zadrži naslov prvaka Italije i opet je nastupio u finalu Lige šampiona 1998, u kom je Juventus opet poražen, ovaj put rezultatom 1:0 od madridskog Reala. Na kraju te sezone Zidan je izabran za najboljeg fudbalera sveta.

Tokom pet sezona u dresu Juventusa Zidan je postigao 24 gola.

Godine 2001, Zidan je potpisao četvorogodišnji ugovor sa Real Madridom uz odštetu od čak 76 miliona evra, što je i do danas najviša plaćena odšteta u istoriji fudbala.

Zidane je uspešno krenuo s novim klubom. U finali Lige šampiona 2002. u Glazgovu postigao je gol volejom za 2:1 i pobedu na Bajer Leverkuzenom. Iduće sezone, Real je uz španski Super kup, osvojio i evropski, a Zidan je proglašen najboljim igračem 2003. godine u izboru FIFE i tako je postao uz Ronalda jedini igrač koji je ovu prestižnu nagradu osvojio tri puta.

Uprkos tome što je postigao svoj prvi het-trik u pobedi 4-2 protiv Sevilje, Zidanova poslednja sezona nije bila uspešna, Real je brzo ispao iz španskog kupa i Lige šampiona, i sezonu je završio sa 12 bodova zaostatka za prvakom Barselonom. Dana 7. maja 2006, Zidan je protiv Viljareala na stadionu Santjago Bernabeu odigrao svoju poslednju utakmicu za Real Madrid.
Zidan je svoju prvu utakmicu za reprezentaciju odigrao 17. avgusta 1994. u prijateljskoj utamici protiv Češke i na toj je utamici postigao 2 gola. Nastupio je na Evropskom prvenstvu 1996. u Engleskoj, gde je Francuska u polufinalu poražena od Češke nakon izvođenja jedanaesteraca.Na Svetskom prvenstvu u Francuskoj Zidane je postigao 3 gola, od čega 2 u finalu protiv Brazila, kog je Francuska pobedila sa 3-0 i tako osvojila svoj prvi naslov svetskog prvaka.Zidan je bio ključni igrač Francuske na EP 2000., gdje je odličnim igram i presudnim golovima pomogao svojoj reprezentaciji da osvoji naslov prvaka. Francuska je tako, pobedivši u finalu Italiju postala prva reprezentacija nakon Zapadne Nemačke 1974. koja je istovremeno bila i svetski i evropski prvak.

Zbog povrede Zidan nije mogao igrati prve dve utakmice za Francusku na Svetskom prvenstvu 2002. Zaigrao je u trećoj utakmici, ali ni on nije mogao pomoći reprezentaciji da pobedi i izbori plasman u osminu finala, pa je Francuska završila prvenstvo već u prvoj fazi bez postignutog pogotka.

Na Evropskom prvenstvu 2004. Zidan je u sudijskoj nadoknadi doneo pobedu Francuskoj protiv Engleske postigavši gol iz slobodnog udarca i iz jedanaesterca. Međutim, Francuska je u četvrtfinalu poražena od kasnijeg pobednika Grčke. Nakon poraza, Zidan je nakratko završio svoju reprezentativnu karijeru, da bi se 3. avgusta 2005. vratio na nagovor francuskog selektora Rejmona Domeneka, da pomogne Francuskoj da izbori nastup na Svetskom prvenstvu.

Dana 27. maja 2006, Zidan je protiv Meksika zabeležio jubilarni 100. nastup za reprezentaciju i tako postao jedan od četvorice igrača koji su nastupili za Francusku reprezentaciju više od 100 puta (osim njega taj uspeh su ostvarili Marsel Desai, Didije Dešamp i Lilijan Tiram).
Na Svetskom prvenstvu 2006. Francuska je, iako pre prvenstva i nije bila izraziti favorit, stigla do finala protiv Italije, za koju je Zidan najavio da će mu to biti poslednja utakmica utamica u karijeri. U finalu Francuska je povela Zidanovim golom iz jedanaesterca, čime je on postao tek četvrti igrač uz Pelea, Paula Brajtnera i Vavu koji je postigao gol u dva različita finala Svetskih prvenstva. Međutim, do kraja regularnog dela Italija je izednačila na 1-1, a Zidan je u 110. minuti produžetaka zaradio isključenje nakon što je udario glavom Marka Materacija, koji ga je prethodno uvredio. Francuska je finale izgubila nakon izvođenja jedanaesteraca, a Zidan je, uprkos tom incidentu dobio Zlatnu loptu za najboljeg igrača turnira.

Maradona

Maradona je jedan od onih igrača koji je na terenu i van terena podjednako privlačio pažnju svetske javnosti. Međutim droga, skandali i tračevi vezani za ovog igrača ostajali bi u drugom planu nakon što bi ovaj igrač istrčao na teren.

Kao peto od osmoro dece u porodici Ćitora i Tote Maradona. Rođen je u Avelandi, radničkoj četvrti Buenos Airesa, u nedelju - sveti dan svakog Argentinca. Dan za fud

bal.

Fudbal mu je, napisaće hroničari, morao biti u krvi. Na Diegovu karijeru najviše je uticao njegov ujak Kirilo, nekad golman malog kluba Korientes, pravi fudbalski zavisnik. Za ujaka ga vezuje i scena koja nema dodirnih tačaka s fudbalom. Mali Diego je jedne večeri upao u rupu na nezgodnom mestu. Ujak Kirilo je bio blizu: Evo me, Diegito, samo drži glavu iznad ! Francisco Kornejo, skaut Argentinos Juniorsa, prvi je uočio Diegov talenat: Sve, baš sve je mogao napraviti s loptom. Glava ili noga, svejedno. Lopta se jednostavno lepila za Diega. No, Kornejo je bio zabrinut izgledom sićušnog dečaka, morao je ojačati da bi opstao u fudbalu. Uz dopuštenje roditelja odveo je Diega lekaru sumnjive reputacije. Kačo Paladino, injekcijama, je podignuo mišiće buduće zvijezde. Paladin je to 1995. godine, nakon penzionisanja, priznao pred novinarima rekavši: Kad sam okončao tretman, Diego je izgledao poput najboljeg trkačkog konja. Pri tom uopšte nije pocrveneo, a trebao je, jer je tim činom odveo Maradonu u svet dopinga.

Dana 20. oktobra 1976. (10 dana pre 16-og rođendana) Deigo je odigrao svoj prvi susret za seniore Argentions Juniorsa. Tada je postao najmlađi prvoligaški fudbaler u istoriji argentinskog fudbala. Naredne godine odigrati će prvu utakmicu za seniorsku reprezentaciju Argentine. Ipak, 1978. selektor Luis Cesar Menoti nije ga uvrstio u nacionalnu selekciju za Prvenstvo sveta u Argentini rekavši kako je Diego premlad da bi izdržao pritisak. Godine 1979. bio je kapiten reprezentacije Argentine koja je u Japanu osvojila naslov juniorskog prvaka sveta. Tada su se Juventus i Barselona počeli raspitivati za malog zelenog, kako su ga zvali. No, nisu bili jedini - u igri su bili Arsenal i Šefild Junajted. Brzo su odustali kada su čuli početnu cenu od 800.000 funti. Tada je to bio prilično veliki novac. Diego je ostao u Argentini i 1981. s klubom Boca Juniors osvojio je naslov prvaka Argentine. Godinu dana kasnije nastupiće na svetskom prvenstvu u Španiji i potpisati za Barselonu.

U Barceloni je prvi put probao kokain. To je kasnije obrazložio ovako: Ništa posebno. Želeo sam se osećati živahnijim. U klubu svi su sumnjali ali su ćutali jer Maradona je bio prevelika investicija. Čak je nastupao u anti-droga TV reklamama i to dobro plaćenim. Godine 1984. potpisao je za italijanski Napoli s kojim će osvojiti dva naslova prvaka Italije (1987. i 1990.), a 1989. osvojiće i kup UEFA - prvi evropski naslov Napolija.
Na XIII. Svetskom prvenstvu u Meksiku (1986.) dvostruki je strelac u utakmici Argentine s Engleskom. Oba njegova gola na toj utakmici se i dan danas prepričavaju. Kod prvog je reč o pogotku koji je Diego kasnije nazvao Božjom rukom. A drugi je remek-delo koje je na mnogim rang listama proglašen za najlepši gol svih svetskih prvenstava. Sam je predriblao polovinu engleskog tima i golmana Šiltona i postigao gol kakvi se više ne postižu. Engleski komentator je uzviknuo da je prvi gol sigurno neregularan jer je postignut rukom, ali zato drugi vredi za deset. Na tom prvenstvu je Argentinu doveo do naslova prvaka sveta u dramatičnom dvoboju s reprezentacijom Zapadne Nemačke (3:2).

Tri godine kasnije dva je meseca proveo u Argentini i nije se pojavio na početku italijanskog prvenstva. Zatražio je ispisnicu iz Napolija zbog transfera ali je zahtev odbijen. Na svetskom prvenstvu u Italiji (199

0.) s reprezentacijom je došao do finala, ali su poraženi od SR Nemačke 1:0.Godine 1991. bio je pozitivan na doping kontroli (otkriven kokain) te je kažnjen s 15 meseci zabrane igranja. Iste godine, nakon povratka u Argentinu, uhvaćen je zbog posedovanja kokaina. Sudska presuda je glasila - kontrolisan medicinski tretman. Godinu dana kasnije nakon doping skandala odbio se vratiti u Napoli i ultimativno je zatražio transfer. Novi klub bila je španska Sevilja. Godine 1993. vratio se i u reprezentaciju i to s kapitenskom trakom. Iste godine napušta Sevilju i potpisuje za argentinskog prvoligaša Njuvels Old Bojs. Već naredne godine (1994.) otpušen je iz Njuvel Old Bojsa jer je uporno izbegavao treninge. Te godine ponovo je došao na naslovne stranice nakon što je iz vazdušne puške gađao (i pogodio) jednog novinara.

Na svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Državama nastupio je na prve dve utakmice za argentinsku reprezentaciju jer je na doping kontroli opet bio pozitivan i morao je napustiti selekciju uz 15-mesečnu zabranu igranja. Pored toga, fudbalskim rečnikom rečeno: izgubio je i utkamicu sa ženom koju je voleo, majkom sina kojeg nikada nije imao hrabrosti da prizna.Godine 1995. nakon dve neuspešne trenerske avanture (Rasing klub i Deportivo Espanjol) vratio se u Boca Juniors kao igrač, uz najavu da se rešio kokaina. No, već sledeće godine sam je potražio pomoć u jednoj švajcarskoj klinici. Utakmicu s kokainom još nije dobio. Nakon tretmana 1997. godine ponovo je u dresu Boka Juniorsa. No, u prvoj utakmici sezone (protiv Argentinos Juniorsa) još jednom je pozivitan na doping kontroli. Opet kokain. Na svoj 37-i rođendan, 30. oktobra 1997., telefonom se javio TV stanici Amerika Z. Oni koji su slušali kažu da se gušio u suzama. Rekao je: Fudbaler u meni stigao je do kraja staze. Sutra će biti najteži, najgori i najtužniji dan u mom životu. U januaru 2000., dolazi na Kubu kako bi se ponovo pokušao izlečiti zavisnosti od droge. Svi raniji pokušaji očigledno nisu bili uspešni.

Euzebio

"Crni panter" kako su zvali Euzebija da Silvu, bio je igrač koji je bio mašina za golove. Reč je o prvom igraču rođenom na teritoriji Afrike koji je kasnije osvojio "Zlatnu loptu". Takođe reč je o napadaču koji je tokom svoje karijere na 727 mečeva postigao neverovatnih 715 golova.

Euzebio da Silva Fereira rođen je u  Mozambiku 25. januara 1942. ali se kasnije sa porodicom doselio u Portugal. Odrastao je u veoma siromšanoj porodici u kojoj je pored njega bilo još troje dece. Fudbal je počeo igrati najpre sa krpenim loptama da bi kasnije nastupajući za razne amaterske klubove došao i do dresa Sporting Maputa.

Mogao je u to vreme trčati 100 m za 11 sekundi što je definitivno fasciniralo čelnike Benfike. Prvi ga je zapazio brazilski trener i bivši fudbaler Žoze Karlos Bauer. Bauer je bio impresioniran brzinom 18-godišnjeg Euzebija  i preporučio ga je najpre  brazilskom klubu Sao Paolu, koji ga je zbog neuhranjenosti navodno odbio dovesti.

Preporučio ga je zatim treneru Beli Gutmanu, koji je tada trenirao Benfiku. Kada su  čelnici  Sportinga iz Lisabona videli šta se dešava, jer je Sporting iz Maputo bio njihova filijala, pokušali su sprečiti Euzebijev odlazak u redove ljutog rivala. Međutim bilo je prekasno  Euzebio je ipak prešao u Benfiku, koja je bila konkretnija i upornija.

Najveći deo svoje karijere proveo je upravo u Benfiki, gde je igrao 15 godina i to u periodu od 1960. do 1975. godine. Za to vreme je  postigao 315 golova na 301 utakmici, odnosno u proseku 20 po sezoni. Najbolji je strelac ovog kluba svih vremena. Na 727 nastupa u celoj svojoj  karijeri postigao je čak 715 pogodaka.

IFFHS ga je proglasio za 9. najboljeg igrača svih vremena,  dok ga je Fudbalska federacija Portugala 2003. godine proglasila za najboljeg fudbalera te države u proteklih 50 godina. Nalazi se na listi najboljih 100 fudbalera po izboru FIFA i Pelea iz 2004. godine. Poznat po nadimcima Crni panter i Crni biser. 

Bio je član reprezentacije Portugala koja je osvojila treće mesto na Svetskom prvenstvu u Engleskoj 1966. godine. Na tom prvenstvu bio je proglašen za najboljeg strelca sa 9 postignutih golova. Te godine je takođe postao prvi portugalski osvajač  "Zlatne lopte". Godinu dana ranije dobio je i Zlatnu loptu "France Footballa".

Četiri puta bio je najbolji strelac portugalske lige. Dva puta  je osvojio Evropsku zlatnu kopačku i to u sezonama 1967/68. (Te godine se prvi put dodijeljivala ova nagrada) i 1972/73. Poznat je bio po brzini ali i veoma jakom udarcu desnom nogom. Prvi je fudbaler koji je rođen u Africi koji je kasnije tokom svog života postao svetska klasa kada je fudbal u pitanju.


Do kraja karijere, nakon Benfike je nastupao  za još šest klubova iz Severne Amerike, odnosno  još dva iz Portugala. Igrao je između ostalog  i za Toronto Metros-Croatia, klubu kojeg su formirali hrvatski iseljenici koji žive u Kanadi. 

Sa Benfikom je bio 11 puta prvak Portugala, jednom prvak Evrope i pet puta osvajač nacionalnog kupa. Za reprezentaciju Portugala postigao je 41 gol na 64 nastupa. 

Rene Igita

Legendarni golman Kolumbije, Rene Igita, zauvek će ostati upamćen kao jedan od najvećih šoumena u istoriji fudbalske igre. Većina se sigurno seća nepotrebnog driblinga koji je njegovu reprezentaciju izbacio sa SP-a 1990. godine i istorijske parade, kasnije nazavnoj "škorpion", na prijateljskoj utakmici protiv Engleske.

Rene Igita (José René Higuita Zapata) rođe

n je u Kolumbiji 1966. godine. Najbitniji deo svoje karijere proveo je na golu kolumbijskog Atletiko Nacionala i na golu nacionalne reprezentacije. Profesionalnu karijeru započeo je 1985. godine a završio je 2008. sa navršene četrdeset tri godine.

Naime, pravi nadimak Renea Igite je "El Loco" (ludak) a razlozi zbog kojih je dobio taj nadimak klasifikuju ga kao jednog od najznačajnijih fudbalskih ekscentrika, koji su stalno pomerali granice igre.

Igita na golu izgleda da nikada nije prihvatao činjenicu da je "samo golman", tako da smo često imali prilike da ga vidimo jako blizu protivničkom golu.  Leteo je po terenu, po gol liniji i dizao publiku na noge. Do duše, često je bio i predmet razmatranja i kritika kada su njegove keativne igrarije dovodile do jeftino primljenih golova i poraza. Međutim njegove "igrarije" češće su imale pozitivne rezultate tako da je u karijeri postigao čak 41 gol i treći je na svetskoj gol listi namenjenoj golmanima.

Veliki je prijatelj sa Maradonom, jednim od najboljih fudbalera u istoriji fudbalske igre. Poznati su problemi sa kokainom velike svetske zvezde a nekima je baš zbog toga simpatičan i antipatičan u isto vreme, pošto je, navodno, živeo "drugačijim životom". Peoblemi sa kokainom velikih svetskih zvezda, naročito sportskih, česta su tema tabloida i posebno intrigiraju čitalačku populaciju. "El Loco" je i u tom segmentu nadmašio kompletan džet-set.

1993. godine Rene Igita, tada već poznat i reprezentativni golman bio je posrednik u rešavanju incidenta između vođa kartela čuvenog Pabla Eskobara i Karlosa Moline. Lično je dostavio novac za oktupninu kidnapovane Molinine ćerke i pritom ubrao oko 60 000 dolara profita. Pošto je to naravno suprotno zakonu, Igita je uhapšen i sedam meseci je proveo u zatvoru ali na kraju nije optužen.

Zаpаmćen je ostao i kao  vrsni golman, ali i kao golman koji je  nepotrebnim driblingom  njegovu reprezentаciju izbаcio sа SP-а 1990. godine, kаdа mu je Kаmerunаc Rožer Milа uzeo loptu i dаo gol. Igita će takođe ostati upamćen i po  istorijskoj pаrаdi ("škorpion"), koju je patentirao nа prijаteljskoj utаkmici protiv Englezа, kojom je sprečio pogodаk Džejmijа Rednаpа petаmа, bаčen premа nаpred.

Sokrates

Brazilski fudbalski velikan i bivši kapiten reprezentacije, Sokrates, umro je  u 58. godini od posledica infekcije creva, a njegova smrt izazvala je brojna reagovanja bivših saigrača, sportista, političara i drugih javnih ličnosti, jer doktor Sokrates je bio više od fudbalera...

Sokrates je u karijeri odigrao 60 mečeva za nacionalni tim Bra

zila, postigavši 22 gola, a što se tiče klubova ostaće najupečatljivji po nastupima u Korintijansu. Sokrates je bio kapiten fudbalske reprezentacije Brazila 1982. godine na Svetskom prvenstvu u Španiji gde je svojim nastupima stekao satus legende. Ta ekipa smatra se najboljom od onih koje nisu osvojile titulu šampiona sveta.

Sokrates uprkos činjenici da je završio medicinu nije puno mario za zdravlje, a od avgusta 2011. godine pa sve do njegove smrti je već tri puta bio u bolnici. Kada je u septembru bio 17 dana u bolnici, doktori su mu preporučili transplataciju jetre, međutim Sokrates nije puno mario. Ipak, i pored problema sa alkoholom i duvanom, doktor Sokrates je svojom pojavom i harizmom bio jedna od ikona Brazila.

Takođe dokrtor Sokrates se bavio i politikom. Bio je predsednik strane "Corinthians Democracy" a takođe je bio i veliki borac za ljudska prava.

Predsednica Brazila Dilma Rusef rekla je da je ta zemlja izgubila "jednog od svojih najvoljenijih sinova".

"Na terenu sa svojim talentom i sofisticiranim potezima bio je genije. Van terena je bio politički aktivan i brinuo se o svom narodu i svojoj zemlji", rekla je predsednica Brazila. Bivši predsednik Brazila Luiš Injasio Lula da Silva takođe je izrazio tugu i žaljenje zbog smrti slavnog fudbalera.

Sokrates je po završetku karijere počeo da se bavi medicinom, a kasnije je stekao popularnost i kao televizijski komentator i kolumnista, sa uvek jedinstvenim i kontroverznim stavom.

Stariji čitaoci se možda sećaju čuvenog tandema Sokrates Ziko koji je predstavljao strah i trepet za protivničke odbrane na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1986. godine. Ziko je rekao da mu je bila čast da bude Sokratesov prijatelj i saigrač.

"On je bio spektakularan čovek. Nema puno toga da se kaže o njemu kao fudbaleru, bio je jedan od najboljih sa kojima sam igrao. Njegova inteligencija bila je jedinstvena, od njega si mogao da očekuješ uvek nešto dobro".

"Sokrates je bio prijatelj, velika osoba. Jedna od onih osoba u fudbalu koje će svima nedostajati. Svako ko je makar jedan dan proveo sa njim može to da potvrdi. Bio je duhovit, obrazovan, kulturan, a opet toliko spretan sa loptom. Bio je pravi unikat", rekao je Žunior,  njegov saigrač iz reprezentacije Brazila. 

Pored Korintijansa, Sokrates je nastupao i za Botafogo, Flamengo i Santos.  Van Brazila igrao je jedno kratko vreme za fudbalsku ekipu Univerziteta u Dablinu dok je bio na studijama medicine u tom gradu. Takođe kraći period nastupao je i za italijansku Fiorentinu. Ali pošto se pored fudbala paralelno bavio, medicinom i politikom uvek je nastojao da se drži Brazila. Zbog napornog tempa i prevelikih ambicija Sokrates je dnevno spavao svega nekoliko sati kako bi postigao željene ambicije, a to su bili, fuidbalska veština i demokratizacija brazilskog društva.

Simbolika u celoj ovoj priči je i ta da je samo nekoliko sati pošto je svet živih napustio legenda brazilskog fudbala i bivši igrač Korintijansa, klub u kojem je ostavio dubok trag i uveo demokratiju ("Corinthians Democracy") postao je prvak Brazila.

Bivši kapiten Brazila nastupao je za Fiorentinu u sezoni 1984/85. Navijači Fiorentine istakli su ovog vikenda transparent na kome je pisalo “Doktor je odleteo na nebo da bi pozdravio Boga”, a igrači tog kluba nosili su crni flor. Iza sebe je ostavio ženu i šestoro dece.

Sokrates je takođe na terenu uvek ostavljao  gospodstven utisak i lako je privlačio pažnju razlikujući se od ostalih fudbalera. Dug korak i uspravno držanje još više su naglašavali tu razliku.

Sokrates je bio čovek kontrasta. Kada bi se samo na osnovu igre i kretanja mogao izvući zaključak o njemu, mnogi bi rekli da je to bio razborit i proračunat čovek. Izraz lica ostavljao bi utisak praktično hladnog čoveka. Ali nije bilo baš tako.

Ovaj izuzetni fudbaler je često zbog prevelikih obaveza izostajao sa treninga Fiorentine i nikako mu nije odgovarao evropski stil života:

"Život u Evropi je tako organizovan. Nije kao u Brazilu gde je sve spontano", izjavio je u intervjuu prošle godine. Zato je u Firenci, i u Evropi proveo samo godinu dana.

"Nekada sam mnogo više želeo da se družim sa prijateljima, idem na zabave i pušim. Život je mnogo više od fudbala."

Ono što je naučio studirajući medicinu – koliko je nezdravo piti i pušiti – nikada nije primenio u svom životu.

"Alkohol sam smatrao prijateljem."

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bio je politički aktivan boreći se protiv vojne hunte u Brazilu. Svojevremeno je kao svoje heroje naveo Fidela Kastra, Če Gevaru i Džona Lenona. Takođe pisao je nekoliko cenjenih društveno angažovanih  tekstova o politici i ekonomiji u svojoj domovini

U jednom od retkih intervjua koje je davao, odgovorio je italijanskom novinaru Tankrediju Palmeriju:

"O izboru selektora reprezetnacije trebalo bi glasati na izborima."

Palmeri se usprotivio rečima da je to nemoguće.

"Tačno tako", odgovorio je mirno Sokrates.

Ovaj neobični čovek, a opet čovek koji je mogao biti uzor po mnogim stvarima, uveo je svojevremeno u Korintijansu demokratski princip po kojem su svi u klubu: igrači, treneri, zaposleni, administracija, glasali o svim odlukama. Čak je Korintijans svojevremeno na dresovima pozadi imao ispisanu poruku: "Hoću da glasam za predsednika".

Sve ovo ne bi bilo tako značajno da  u tom trenutku u Brazilu nije bila diktatura.

Brazilero Sampajo de Sousa Vieria de Oliveira Sokrates počeo je svoju karijeru u Botafogu 1974. Četiri godine kasnije, prešao je u Korintijans gde je za šest godina postigao 172 gola na 297 mečeva. Osvojili su tri titule. Za Brazil je odigrao 60 utakmica i dao 22 gola.

Jedna stvar ne razlikuje Sokratesa od mnogih prethodnika. On je danas, samo nekoliko sati posle smrti, više cenjen nego što je to bio još juče.

Ali razlikuje se po tome što je ostavio trag ne samo na terenu već je pokazao da fudbaleri nisu samo igrači. Oni mogu da budu mnogo više od toga.

Mišel Platini

Platini koji je poznat kao gospodar lopte i jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca svih vremena, nailazio je na početku karijere na brojne povrede i nerazumevanja trenera ali je upornošću i hrabrošću stigao kasnije da uz Zidana i Žista Fontena, bude proglašen za najboljeg igrača Francuske svih vremena.

Mišelov otаc Aldo Plаtini je bio bivši fudbаler i trener itаlijаnskog poreklа, uticаo je nа sinа dа rаzvije svoje veštine. Mlаdi Plаtini duguje svoju veštino driblаnjа uličnom fudbаlu. U ovom pogledu je bio drugаčiji od fudbаlerа koji su trenirаli u fudbаlskim аkаdemijа koje su se tаdа pojаvljivаle u Frаncuskoj. U lokаlni klub Žjof se upisаo 10. septembrа 1966. Od svog ocа Plаtini je nаučio vаžnost predviđаnjа potezа i kome dodаti loptu pre nego što je sаm dobije.

Plаtini je brzo ostаvio dobаr utisаk u svom novom klubu, postigаvši het-trik u utаkmici rezervistа protiv Vitelshаjmа. Još nekoliko dobrih pаrtijа gа je dovelo do prilike dа konkuriše zа prvi tim Nаnsijа. Nа utаkmici protiv Vаlensijenа, Plаtini je bio pljuvаn i gаđаn rаznim predmetimа od strаne publike kаdа je izbilа tučа nа tribinаmа. Nа utаkmici rezervnih timovа nekoliko dаnа kаsnije, oštаr stаrt protivničkog igrаčа je teško povredio Plаtinijev člаnаk. Ipаk, sezonа je nа krаju dobilа pozitinu notu, а Plаtini je debitovаo protiv Nimа 3. mаjа 1973.

U mаrtu 1974. je doživeo stаrt u kom je zаdobio dvostruki prelom leve ruke u utаkmici u Nici. Plаtini je propustio ostаtаk sezone i nije mogаo dа pomogne Nаnsiju u neuspešnoj borbi dа bi se izbeglo ispаdаnje iz Prve lige. Sledeće sezone Nаnsi je sа lаkoćom izborio povrаtаk u frаncusku Prvu ligu, а Pаltini je postаo nаjbolji igrаč ekipe, postigаvši 17 golovа, od koji je dobаr deo postigаo iz slobodnih udаrаcа, što je postаlo njegovа specijаlnost. Sent-Etjen, tаdаšnji šаmpion Frаncuske, je izbаčen iz Kupа Frаncuske uz dvа Plаtinijevа golа iz slobodnih udаrаcа. Plаtini je slobodne udаrce vežbаo uz pomoć svog prijаteljа golmаnа Moutjeа i korišćenjem redа lutаkа koje su činile živi zid (kasnije je uveden ovaj rekvizit na treninzima širom Evrope).

Kаdа se Nаnsi vrаtio u Prvu ligu, vojnа obаvezа je smаnjilа njegovu rаspoloživost zа utаkmice, аli je on nаstаvio dа igrа kаd kod je to bilo moguće. U meču protiv Lаvаlа, Plаtini je, isporovocirаn uvredаmа domаćih nаvijаčа, postigаo het-trik, аli je doživeo još jednu povredu. Novinаrski izveštаji su tvrdili dа je zа njegа sezonа zаvršenа i dа mu je potrebnа operаcijа kolenа, аli se nijednа tvrdnjа nije ispostаvilа kаo tаčnа. Plаtini se vrаtio fudbаlu dve nedelje kаsnije zа polufinаle Kupа Frаncuske protiv Mаrsej nа Pаrku prinčevа. Postigаo je jedini gol u porаzu Nаnsijа 4:1 i bio je primorаn dа zbog povrede nаpusti igru.

Nаkon učešćа nа Olimpijskim igrаmа 1976. u Montreаlu, Plаtini je potpisаo dvogodišnji ugovor sа Nаnsijem, što mu je bio prvi profesionаlni ugovor.

Pre putovаnjа nа Svetsko prvenstvo u fudbаlu 1978. u Argentini, Plаtini je osvojio prvi trofej u igrаčkoj kаrijeri, predvodeći Nаnsi kаo kаpiten do pobede u finаlu Kupа protiv Nice i postigаvši jedаn gol. Trofej mu je uručio predsednik Frаncuske Vаleri Žiskаr Desten. Međutim, kаko je Svetsko prvenstvo počinjаlo dve nedelje nаkon finаlа kupа, preostаlo je mаlo vremenа zа pripreme.

Iаko Plаtini nije rаzočаrаo svojim igrаmа nа svom prvom Svetskom prvenstvu, nаvijаči su gа smаtrаli odgovornim zа slаb učinаk Frаncuske nа prvenstvu, i u predstojećoj sezoni je bio metа nezаdovoljnih nаvijаčа. Situаcijа je došlа do svog vrhuncа u utаkmici u gostimа protiv Sent-Etjenа. Isprovocirаn od strаne nаvijаčа, Plаtini se borio zа svаku loptu i zаdobio je težu povredu člаnkа u jednom stаrtu. Kаo posledicа togа, Plаtini nije igrаo zа Nаnsi u Kupu pobednikа kupovа. Ugovor sа klubom mi je isticаo 1979, а Inter Milаno, Pаri Sen Žermen i Sent-Etjen su se nаjviše borili dа gа dovedu u svoje redove, iаko predsednik Nаnsijа nije bio voljаn dа dozvoli dа Plаtini nаpusti klub. Plаtini se odlučio zа Sent-Etjen i potpisаo je ugovor nа tri godine.

Plаtinijeve tri godine su Sent-Etjenu se bile srednje uspešne. Klub gа je doveo sа željom dа osvoje Kup evropskih šаmpionа, аli uprkos nekim sjаjnim rezultаtimа (uključujući pobedu od 6:0 nаd PSV Ajndhovenom u Kupu UEFA u sezoni 1979-1980. i 5:0 nаd Hаmburgom u Kupu UEFA sledeće sezone), klub nije uspeo dа nаdmаši sаstаv Sent-Etjenа koji je stigаo do finаlа Kupа evropskih šаmpionа 1976.

Plаtini je osvojio Prvenstvo Frаncuske 1981, аli je izgubio dvа finаlа Kupа, 1981. protiv Bаstije i protiv Pаriz Sen-Žermenа 1982, što je i bilа njegovа poslednjа utаkmicа zа klub pre prelаskа u Juventus.

U Juventusu, timu koji su činili brojni člаnovi itаlijаnske reprezentаcije sа Svetskog prvenstvа 1982, Plаtini je imаo težаk početаk u itаlijаnskom fudbаlu. Bio je metа zаhtevnih itаlijаnskih sportskih medijа i čаk je bio blizu nаpuštаnjа Itаlije u zimskom prelаznom roku te sezone. Plаtini i sаigrаč Poljаk Zbignjev Bonjek su uspešno zаtrаžili promene u tаktici i u drugom delu sezone, njihove igre su bile bolje. Juventus je stigаo do finаlа Kupа evropskih šаmpionа, gde je izgubio od Hаmburgа, i osvojio je Kup Itаlije, što je bio prvi u nizu klupskih uspehа Plаtinijа u nаrednim sezonаmа. Osvojio je Prvenstvo Itаlije sа Juventusom 1984. i 1986, Kup pobednikа kupovа 1984, Evropski Superkup 1984, Kup evropskih šаmpionа 1985. i Interkontinentаlni kup 1985. Plаtini je bio nаjbolji strelаc Serije A tri uzаstopne sezone (1982-83, 1983-84 i 1984-85) i tri putа ustаstopno je bio nаjbolji fudbаler Evrope (od 1983-1985). Plаtini je tаkođe bio nаjbolji fudbаler godine u svetu u izboru čаsopisа Vorld soker 1984. i 1985.

Finаle Kupа evropskih šаmpionа protiv Liverpulа nа stаdionu Hejsel u Briselu je trebаlo dа bude krunа njegove kаrijere u Juventusu. Stаdion nije bio odgovаrаo meču tаkve vаžnosti, pа je pre početkа utаkmice pukаo zid pod težinom nаvijаčа Juventusа koji su bežаli ispred grupe nаvijаčа Liverpulа koji su se probili u Z sekciju stаdionа. Poginulo je 39 ljudi i još 600 je povređeno. Odlučeno je dа se meč nаstаvi kаko bi se izbegle dаlje nevolje, i tek nаkon što su kаpiteni obа klupа zаtrаžili zа smirivаnje situаcije, utаkmicа je počelа sа sаt i po vremenа zаkаšnjenjа, dok se policijа još uvek borilа sа nаvijаčimа Juventusа rаzjаrenim zbog slаbe orgаnizаcije kojа je dovelа do nesreće nа stаdionu. Plаtini je postigаo jedini gol nа utаkmici iz jedаnаestercа koji je skrivljen nа Bonjekom izvаn šesnаestercа. U dаnimа nаkon utаkmice Plаtini je bio kritikovаn u nekim krugovimа zbog neobuzdаvаnjа u slаvljenju pobede Juventusа. Plаtini je u svoju odbrаnu tvrdi dа on, kаo nijedаn igrаč nа terenu, nije bio svestаn stepenа nesreće.

Nаkon Svetskog prvenstvа 1986, Plаtini je proveo još jednu sezonu u Juventusu pre povlаčenjа iz fudbаlа 1987.

Nаkon što je privukаo pаžnju selektorа nаcionаlnog timа nа Kupu Gаmbаrdelа, Plаtini je izаbrаn u juniorsku reprezentаciju Frаncuske, аli su gа povrede sprečile dа igrа. Zа neku od frаncuskih nаcionаlnih timovа je debitovаo 26. septembrа 1973. kаdа je zаigrаo zа selekciju аmаterа.

Vojnu obаvezu je počeo dа služi u leto 1975. Plаtini je bio rаspoređen u bаtаljon u kom su tаlentovаni frаncuski sporitsti izvršаvаli svoje vojne obаveze. NJegove kolege u bаtаljonu si bili sаigrаči iz Nаnsijа Olivije Rojer i Žаn-Mišel Moutje, kаo i Mаksim Bosis, koji će uskoro postаti redovаn člаn frаncuske reprezentаcije, zаjedno sа Plаtinijem. Plаtini će biti izаbrаn u vojnu fudbаlsku reprezentаciju Frаncuske, kаo i u reprezentаciju zа igrаče do 23 godine i olimpijsku reprezentаciju. Plаtini je oduševio u pobedi olimpijske reprezentаcije Frаncuske 4:0 nаd Rumunijom u Brestu. Revаnš u Bukureštu je bio formаlnost i zаvršen je rezultаtom 1:1 Tri dаnа kаsnije Plаtini je dobio poziv u nаjbolju frаncusku reprezentаciju od novog selektorа Mišelа Hidаlgа protiv Čehoslovаčke u Pаrizu 27. mаrtа 1976.
Utаkmicа je zаvršenа rezultаtom 2:2, а Plаtini je postigаo prvi gol zа reprezentаciju iz slobodnog udаrcа.

Plаtini je igrаo zа olimpijsku reprezentаciju Frаncuske nа Opimpijskim igrаmа 1976. u Montreаlu. Turnir je počeo 19. julа pobedom 4:0 nаd Meksikom. Zаtim je došlа još jednа pobedа od 4:0 nаd Gvаtemаlom, а Plаtini je postigаo dvа golа. Frаncuzi su tаkmičenje u grupi zаvršili nerešenim ishodom protiv Izrаelа, а Plаtini je postigаo gol iz jedаnаestercа. Frаncuskа je u četvrtfinаlu porаženа od Istočne Nemаčke 4:0, а utаkmicu je zаvršilа sа 9 igrаčа.

Pobedom od 3:1 nаd Bugаrskom nа Pаrku prinčevа 16. novembrа 1977, u kojoj je Plаtini igrаo orgаnizаtorа igre i postigаo lep pogodаk sа 25 metаrа, Frаncuskа je izborilа plаsmаn nа Svetsko prvenstvo u fudbаlu 1978. u Argentini, što je bilo prvo učešće od 1966. U mesecu nаkon odlučujućeg mečа u kvаlifikаcijаmа, Plаtini je zаvršio kаo treći u izboru zа nаjboljeg evropskog fudbаlerа 1977.

Među prijаteljskim utаkmicаmа koje je Frаncuskа igrаlа u pripremаmа zа Svetsko prvenstvo, utаkmicа protiv Itаlije u Nаpulju 8. februаrа 1978. (2:2) je bilа posebno znаčаjnа zа Plаtinijа. Dvа putа je sаvlаdаo itаlijаnskog golmаnа Dinа Zofа iz slobodnih udаrаcа, аli je prvi poništen jer sudijа nije dаo znаk. Ponovo izvedeni slobodаn udаrаc je blokirаo živi zid, аli je nekoliko minutа kаsnije Plаtini zаtresаo mrežu Itаlijаnа iz još jednog slobodnog udаrcа. Zof je pokušаo dа predvidi let lopte i stаo je nа levu strаnu golа, аli je Plаtini pronаšаo nebrаnjeni deo mreže, а Zof je sаmo stojаo nmа mestu. Plаtinijevi dueli sа Zofom i njegov nаstup u utаkmici koji je prikаzivаlа itаlijаnskа televizijа su gа učinili slаvnim u Itаliji. Brojni klubovi iz Frаncuske (Pаriz Sen-Žermen i Sent-Etjen) i širom Evrope (između ostаlih Juventus, Inter, Nаpoli, Bаrselonа, Vаlensijа, Arsenаl su počeli trаžiti njegove usluge.

Međutim, itаlijаnski selektor Enco Bercot je rаzvio uspešаn plаn kаko dа zаdrži Plаtinijа u susretu Itаlije i Frаncuske nа Svetskom prvenstvu četiri mesecа kаsnije. Plаtinijа je čuvаo Mаrko Tаrdeli i Itаlijа je slаvilа 2:1. Kаko se Frаncuskа nаšlа u teškoj grupi sа Itаlijom i domаćinom (i kаsnijim šаmpionom) Argentinom, nije uspelа dа prođe prvu rundu.

Ipаk, Plаtini je postаo kаpiten reprezentаcije Frаncuske nаkon prvenstvа i preuzeo je dres sа brojem 10. Još jedаn njegov gol iz slobodnog udаrcа je pomogаo Frаncuskoj dа sаvlаdа Holаndiju 2:0 u Pаrizu 18. novembrа 1981. u vаžnoj kvаlifikаcionoj utаkmici zа Svetsko prvenstvo u fudbаlu 1982. u Špаniji.

Frаncuskа je neočekivаno stiglа do polufinаlа Svetskog prvenstvа 1982. gde se srelа sа Zаpаdnom Nemаčkom u Sevilji. Kаko se utаkmicа zаvršilа nerešeno nаkon produžetаkа 3:3 (Plаtini je postigаo prvi gol nа utаkmici iz jedаnаestercа), meč je rešen izvođenjem jedаnаesterаcа u kom je Zаpаdnа Nemаčkа slаvilа 5:4.

Plаtini je bio kаpiten Frаncuske i nа Evropskom prvenstvu 1984. u Frаncuskoj. NJegov individuаlni učinаk nа prvenstvu je bio ogromаn, pošto je postigаo 9 od ukupno 14 golovа Frаncuske nа pet utаkmicа. Postigаo je pobednički gol u uvodnom meču protiv Dаnske i dvа het-trikа (glаvom i sа obe noge) protiv Belgije i Jugoslаvije. U drаmаtičnom finаlu u Mаrselju protiv Špаnije, Plаtini je postigаo prvi gol nа utаkmici iz slobodnog udаrcа, nаkon velike greške špаnskog golmаnа Luisа Arkonаde. Drugi gol Brunа Belonа u zаustаvnom vremenu je obezbedio Frаncuskoj prvi nаslov prvаkа u reprezentаtivnom fudbаlu.

Pošto je pаtio od bolovа u preponаmа i igrаo je pod injekcijаmа, Plаtini nije bio fizički nаjspremniji zа Svetsko prvenstvo 1986. u Meksiku. Međutim, postigаo je dvа vаžnа golа; prvi je doprineo pobedi 2:0 nаd Itаlijom, što ju je onemogućilo dа brаni nаslov prvаkа sа prošlog svetskog prvenstvа, i izjednаčujući pogodаk protiv Brаzilа, nа njegov rođendаn, u utаkmici koju je Frаncuskа dobilа izvođenjem jedаnаesterаcа (Plаtini je šutirаo iznаd prečke). Ovаj gol je bio poslednji u njegovoj reprezentаtivnoj kаrijeri. Nаkon još jednog porаzа u polufinаlu od Zаpаdne Nemаčke, Frаncuskа se morаlа boriti zа treće mesto. Plаtini nije igrаo u ovoj utаkmici, kаo ni četiri godine rаnije.

Plаtini je zаdnju utаkmicu zа Frаncusku odigrаo 29. аprilа 1987. u kvаlifikаcijаmа zа Evropsko prvenstvo 1988. protiv Islаndа, nekoliko nedelje pre njegovog povlаčenjа iz fudbаlа. U 72 utаkmice zа reprezentаciju Frаncuske od 1976. do 1987. (uključujući 49 utаkmicа kаo kаpiten), Plаtini je postigаo 41 gol, а tаj rekord je oborio Tijeri Anri uz dvа golа protiv Litvаnije 17. oktobrа 2007.

Plаtini je izаbrаn zа selektorа Frаncuske 1. novembrа 1988. zаmenivi nа tom mestu Anrijа Mišelа, koji je dobio otkаz nаkon remijа sа Kiprom (1:1) u kvаlifikаcijаmа zа Svetsko prvenstvo u fudbаlu 1990. Frаncuskа nа krаju nije uspelа dа se plаsirа nа prvenstvo.

Reprezentаcijа se usredsredilа nа kvаlifikаcije zа Evropsko prvenstvo u fudbаlu 1992. u Švedskoj. Frаncuskа je briljirаlа u svojoj grupi, pobedivši u svih osаm utаkmicа, rаčunаjući pobede u gostimа nаd Špаnijom i Čehoslovаčkom. Nаkon rekordnih 19 utаkmicа bez porаzа, Frаncuzi su bili među fаvoritimа zа osvаjаnje prvenstvа, а Plаtini je izаbrаn zа trenerа godine u izboru čаsopisu Vorld soker. Međutim, niz loših rezultаtа u pripremаmа i eliminаcije Frаncuske u prvoj rundi prvenstvа su primorаli Plаtinijа dа se povuče.

Plаtini je zаjedno sа Fernаndom Sаstreom bio nа čelu orgаnizаcionog komitetа Svetskog prvenstvа 1998. koje je održаno u Frаncuskoj. Plаtini je bio nа čelu Tehničkog i rаzvojnog komitetа UEFA, od 1988. do 1990. Bio je člаn Izvršnog komitetа UEFA i evropski člаn Izvršnog komitetа FIFA od 2002. Plаtini je nаstаvio dа se uzdiše nа više položаje fudbаlske аdministrаcije UEFA i FIFA, а od 2006. je predsedаvаjući Tehničkog i rаzvojnog komitetа FIFA, а tаkođe je potpredsednik Fudbаlskog sаvezа Frаncuske.

U izborimа zа predsednikа UEFA održаnim u Diseldorfu 26. jаnuаrа 2007. je pobedio Lenаrtа Johаnsonа, koji je tаj položаj držаo prethodnih 16 godinа.аlerа 1969, аli u 16. godini je skrenuo pаžnju nа sebe nа Kupu Gаmbаrdelа u utаkmici protiv juniorа Mecа.

Plаtini je pozvаn nа probu u Mec, аli je propustio ovu priliku zbog povrede i nije pozvаn odmаh kаsnije, pošto je trener Mecа prešаo u drugi klub, pа je Plаtini ostаo u regionаlnom klubu. Sledećа probа u Mecu je prošlа užаsno kаdа je nа testu disаnjа kаdа je spirometаr izаzvаo kod Plаtinijа gubitаk svesti. Ocenа doktorа oko Plаtinijevih problemа sа disаnjem i slаbim srcem su okončаle sve nаde dа Plаtini može dа igrа zа omiljeni klub iz detinjstvа. Plаtini je prešаo u drugi tim Nаnsijа u septembru 1972. i sprijаteljio se sа golmаnom Žаn-Mišelom Moutjeem.

Gerd Miler

Priča o Gerd Mileru je ujedno i priča o Bajernu iz Minhena. Kada je Miler došao u ovaj klub Bajern se takmičio u drugoj ligi, kada je otišao Bajern je već bio trostruki šampion Evrope u fudbalu. To što Mesi čini od Barselone poslednjih godina, Miler je napravio od Bajerna pre četiri decenije....

"Der Bomber" kako su Nemci zvali Gerd Milera  je ponikao u ekipi Nerdlingena a u Bajern Minhen klubu sa kojim je napisao istoriju prelazi 1964. godine. Bajern se tada takmičio u Regionalnoj ligi Jug, što je tada bio drugi rang takmičenja. U njemu su već igrali Franc Bekenbauer i Sep Majer, igrači sa kojima je Miler obeležio naredne godine nemačkog fudbala. 

U toj sezoni je klub zauzeo prvo mesto i plasirao se u Bundesligu. Kasnije kreće istinita legenda...Sa Bajernom je Miler bio po četiri puta šampion Nemačke i isto toliko puta  pobednik Kupa. Tri puta su osvojili Kup š

ampiona a po jednom Interkontinentalni kup i Kup pobednika kupova.

Iako su tada za Bajern igrali i Rumenige, Bekenbauer i Sep Majer,  Miler je po mnogima bio najzaslužniji za ovaj ogroman uspon Bavaraca u evropskom i svetskom fudbalu. Ako ne verujete cifre ne lažu...

Sedam puta je  bio najbolji strelac Bundeslige od čega dva puta najbolji strelac Evrope. Postigao je ukupno 365 golova u 427 Bundesligaških mečeva, što je za skoro 100 golova više od drugog strelca u istoriji Bundeslige, Klausa Fišera. Još uvek drži rekord po broju postignutih golova u Nemačkom prvenstvu kada se u sezoni 1971/72. upisao u strelce čak 40 puta.

Odigrao je 62 utakmice u Kupu Nemačke i bio je strelac 68 puta, što takođe u Nemačkoj predstavlja svojevrstan rekord. Kada su u pitanju evropske performanse Miler je sa 66 pogodaka na 74 nastupa u dresu Bajerna četvrti strelac u istoriji evrokupova. Njega su u međuvremenu pretekli Raul, Inzagi i Ševčenko ali su svi oni odigrali znatno više evropskih mečeva, tako da je Miler najučinkovitiji strelac evrokupova svih vremena. 1970. godine dobio je svoju jedinu "Zlatnu loptu" mada je po mnogima zaslužio barem još dve...

Nakon odlaska iz Nemačke i Bajerna 1979. godine prelazi u Sjedinjene Američke Države gde tri sezone nastupa za ekipu Fort Lauderdejl strajkersa. U njihovom dresu je 38 puta bio strelac i sa njima je jednom stigao do finala plej ofa ali su u njemu bili poraženi.

Fudbal mu je bio u krvi i nije mogao kasnije živeti bez njega tako da se po okončanju karijere odao alkoholu. Uz pomoć svojih bivših saigrača iz Bajerna, pre svih Bekenbauera i Rumenigea uspešno se izlečio od alkoholizma. Nakon završene rehabilitacije pomenuti dvojac ga je vratio u svet fudbala tako da je Miler  počeo da radi kao trener rezervnog tima Bajerna. Miler i dan danas zauzima značajnu funkciju u ovom bavarskom klubu a kako i ne bi kada ga je zadužio u narednih 100 godina. 

Kada je reprezentacija Nemačke u pitanju zbog zasluga u dresu "Pancera" gde god da je Bajern gostovao u Nemačkoj Miler bi, bez obzira na rivalitet, bio dočekan aplauzom. Za seniorsku reprezentaciju tadašnje Zapadne Nemačke je odigrao u periodu od 1966 do 1974 tačno 62 utakmice na koijma je postigao 68 golova po čemu je jedan od najefikasnijih strelaca u njenoj istoriji. Najbliži za sada mu je Miroslav Klose koji je postigao 63 gola ali na 113 nastupa. 

Za reprezentaciju Zapadne Nemačke je debitovao 12. oktobra 1966. godine, na utakmici protiv Turske u Ankari. Svoj sjajni golgeterski učinak u reprezentaciji je počeo 8. aprila 1967. godine, na utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1968. godine protiv reprezentacije Albanije u Dortmundu.

Nemačka je tada slavila sa 6:0, a Miler je bio četvorostruki strelac. Na svetskim prvenstvima je postigao ukupno 14 golova. Deset puta se upisao u strelce na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Meksiku (najbolji strelac prvenstva) a još četiri gola je postigao na Svetskom prvenstvu 1974. godine u Nmečakoj. Ukupno najbolji strelac svetskih prvenstava je bio sve do 27. juna 2006. godine kada je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj brazilski napadač Ronaldo, u utakmici protiv Gane postigao svoj ukupno 15. gol, ali na četiri Svetska prvenstva kao i na znatno više mečeva, tako da je Miler i tu najučinkovitiji. 

Miler je bio član reprezentacije koja je osvojila Evropsko prvenstvo 1972. godine, i bio je najbolji strelac tog turnira sa četiri pogotka, od kojih je dva postigao u finalu protiv Sovjetskog Saveza. Posledenju utakmicu u dresu sa državnim grbom odigrao je 7. jula 1974. godine u Minhenu, u finalu Svetskog prvenstva 1974. godine. Nemačka je tada savladala Holandiju sa 2:1, a Miler je bio strelac pobedonosnog gola. Ima li lepšeg načina za oproštaj od reprezentacije...