Rud Gulit

Rud Gulit je jedan od najboljih holandskih fudbalera svih vremena. Iako je igrao za mnoge evropske klubove, ovaj igrač je postao simbol Milana sa kojim je osvojio sve što se osvojiti može. Zajedno sa Van Bastenom, Rajkardom i Vintersom bio je deo zlatne generacije holandskog fudbala.

Rođen je kao Rud Dil (majčino prezime) u jednom od predgrađa Amsterdama, ovaj igrač, kasnije poznatiji kao Gulit, još od malih nogu pokazivao je sklonosti prema fudbalu.  Kao dečak igrao je ulični fudbal, sa budućim velikim fudbalerima poput Franka Rajkarda ili braće Kuman. 

Sa ulice je ubrzo prešao na travnati teren. Gulitov prvi profesionalni klub bio je HFC Harlem, za koji je debitovao već sa 16 godina, čime je postao najmlađi igrač koji je igrao u holandskoj prvoj ligi. Klub je u prvoj Gulitovoj sezoni, ispao iz lige, međutim već u narednoj sezoni osigurao je povratak u prvu ligu, a Gulit je bio najbolji igrač druge holandske lige. U sezoni 1981 / 82., Rud Gulit igrao je odlično pa je HFC Haarlem bio 4. u prvoj ligi, što je najveći uspeh u istoriji kluba.

Prešao je u Fejenord 1982. godine, gde je igrao sa legendarnim Johanom Krojfom. U 85 ligaških nastupa dao je 31 gol za ekipu iz Roterdama. Sa Fejenordom osvojio prvenstvo i kup, a  individualno je proglašen najboljim igračem lige za sezonu 1983/84.

Sledeće sezone Gulit prelazi u PSV Ajndhoven za koji je na 68 ligaških nastupa postigao  46 golova, osvojivši sa ovim klubom dve uzastopne titule prvaka Holandije.

1987. godine prelazi u Milan za u to vreme rekordnih 6 miliona funti jer je Gulit te godine bio proglašen najboljim igračem Evrope. Nagradu je posvetio Nelsonu Mandeli. To je bio hrabar potez, jer tada Mandela nije imao veliku podršku u javnosti. U ekipi Milana, bilo je mnogo zvezda, holandski reprezentativci Marko van Basten i Frank Rajkard i Italijani Franko Barezi i Paolo Maldini.

Prve sezone se privikavao na novu sredinu, Milan je tada osvojio prvenstvo nakon 9 godina, da bi sledeće sezone Gulit eksplodirao u dresu roso-nera sa kojima je odbranio titulu u Italiji  i osvojio Kup evropskih šampiona. U drugoj utakmici polufinala pobedili su Real Madrid 5:0. Gullit se povredio, hitno je operisan, kako bi bio spreman za finale. U finalu protiv rumunske Steaue, Milan je pobedio 4:0, a Gullit je postigao 2 gola.

Sledeće godine Milan predvođen Gulitom i Van Bastenom  ponovo osvaja Kup evropskih šampiona pobedivši u finalu Benfiku.  U sezoni 1990/91., Milan je došao do polufinala Kupa evropskih šampiona. Sa Milanom je kasnije osvojio još dve titule prvaka Italije da potom prešao u londonski Člesi.

U početku je bio odbrambeni igrač bez zapaženijih rezultata. Kada je prebačen u vezni red, puno je bolje igrao pa je proglešen za drugog najboljeg igrača sezone posle Erika Kantone. Period u engleskom klubu, sam Gullit je nazvao najsretnijim periodom u njegovoj karijeri. Igrao je u engleskoj ligi, kada je doživela procvat dolaskom kvalitetnih stranih igrača poput  Đanfranka Zole, Denisa Berkampa i Jirgena Klinsmana.

Za holandsku  reprezentaciju igrao je od 1981. do 1994. godine. U 66 nastupa postigao je 17 golova. Debi je imao sa 19 godina u utakmici protiv Švajcarske.

Holandija je doživjela niz razočaranja, jer se nisu plasirali na Svetsko prvenstvo 1982. i 1986. te na Evropsko prvenstvo 1984, ali je zato briljirala na Evropskom prvenstvu 1988. godine, kada su osvojili naslov sa Gulitom kao kapitenom reprezentacije.

U finalu protiv Svjetskog Saveza, Rud Gulit i Marko van Basten postigli su golove za pobedu od 2:0. Učestvovao je sa reprezentacijom na Svetskom prvenstvu 1990. i Evropskom 1992. Holandija je bila favorit, ali je ispala  na oba prvenstva u drugom krugu od kasnijih svetskih svetskih prvaka Nemaca, odnosno evropskih prvaka Danaca. Gulit je 1993. godine došao u sukob sa tadašnjim slektorom "lala" selektorom Dikom Advokatom,  da bi godinu dana kasnije, nakon čestih nesporazuma, napustio  reprezentaciju...

Rud Gulit je u karijeri igrao na raznim pozicijama u timu, bio je i odbrambeni igrač i vezni igrač te napadač. Odgovarao mu je holandski totalni fudbal. Bio je atletski građen, snažan i brz, sjajan tehničar gracioznih pokreta.

Bio je u braku tri puta, ima četiri ćerke i dva sina. U trećem braku je sa Estel Krojf, inače rođakom Johana Krojfa.

Snimio je dve pesme. Jedna je bila hit u Holandiji, a na temu je borbe protiv aparthejda. Podržavao je Nelsona Mandelu u vreme, kada joj je retko  ko davao podršku. Kasnije se susreo s njim. Bio je fudbalski komentator za nekoliko televizija.

U trenerskoj karijeri predvodio je Čelsi,  Njukasl, Fejnord, LA Galaksi i Terek iz Groznog.

Roberto Bađo

Majstor slobodnih udaraca i umetnik sa loptom, Roberto Bađo, je jedna od njavećih legendi Italijanskog fudbala, koji je taj status stekao sjajnim igrama za reprezentaciju Italije. Na njegovu žalost mnogi ga pamte po pormašenom penalu u finalu protiv Brazila na Svetskom prvenstvu u SAD-u 1994. godine.

Bađo je rođen u malom italijanskom gradiću Kaldonju. Kao mladić, uvek je imao interesa za fudbal i igrao je za lokalni omladinski klub tokom perioda od devet godina. Nakon što je postigao 6 golova u jednoj utakmici, Bađa je skaut Antonio Mora ubedio da se pridruži Vičenci.
Svoju profesionalnu karijeru Bađo je započeo u Vičenci u Seriji C1 tokom 1982. godine. Bađo 1985. prelazi u Fiorentinu, gde je stekao kultni status među navijačima koji su ga smatrali za jednog od najboljih igrača u istoriji kluba. Svoj debi u Seriji A je imao 21. septembra

1986. protiv Sampdorije. Prvi ligaški gol je postigao 10. maja 1987. protiv Napolija u meču najbolje zapamćenom po Napolijevom osvajanju prvog skudeta u istoriji kluba.
1990. prodat je Juventusu za €12 miliona ($19 miliona) uprkos negodovanja navijača Fiorentine, svetski rekord za transfer jednog igrača u to vreme. Sledeći transfer, desili su neredi na ulicama Firence, gde je bilo povređeno pedeset ljudi.[1] Bađo se obratio njegovim navijačima rekavši: "Bio sam primoran da prihvatim transfer".

1993. je osvojio svoj jedini trofej u Evropskim takmičenjima, pomogavši Juventusu da osvoji UEFA kup, u finalu je postigao jedan od tri Juventusova gola. Zahvaljujući njegovim performansama te godine dobio je obe nagrade, Zlatnu loptu (Ballon d'Or) i nagradu Najbolji fudbaler godine.

Prvi skudeto sa Juventusom Bađo je osvojio 1995. godine. Ovo je bila prva od mnogih ligaških titula koje će Juventus osvojiti 90-ih.

Nakon velikog pritiska predsednika Milana Silvija Berluskonija, i zbog umanjenja njegovih sposobnosti usled rastućeg talenta Alesandra Del Pjera, on je prodat Milanskom klubu. U to vreme, on je bio povezivan sa Mančester junajtedom i Blekbern roversom iz Premijer lige, ali nikakva ponuda nije stigla iz nijednog od ova dva kluba.

Bađo 1997. prelazi u Bolonju da bi ponovo oživeo njegovu karijeru, i nakon njegovog ličnog rekorda od 22 postignuta gola te sezone, bio je uključen u italijanskih startnih jedanaest za Svetsko prvenstvo 1998., na mesto mlađeg i omiljenijeg Alesandra Del Pjera. Cezare Maldini je bio kritikovan za stavljanje Del Pjera ispred Bađa, koji je jasno bio u boljoj formi, za četvrtfinalni meč protiv Francuske. Kada je Bađo ušao umesto Del Pjera Italija je igrala mnogo bolje. Cezare Maldini se kasnije izvinio Bađu što mu nije davao vremena za igru koliko zaslužuje.

Nakon Svetskog prvenstva 1998., Bađo je potpisao za Inter. Ovo se pokazalo kao nesrećan potez, jer ga je tadašnji trener Marčelo Lipi ubacivao u igru veoma malo. Ovo je uzrokovalo da Bađo izgubi mesto u nacionalnom timu. U njegovoj autobiografiji, Bađo je kasnije izjavio da se Lipi loše odnosio prema njemu nakon što je Bađo odbio da mu kaže koji su Interovi igrači izrazili negativno mišljenje o treneru. Nje

Nakon dve godine sa Interom, da bi bio pozvan za Svetsko prvenstvo 2002., on prelazi u prethodno nemodernu Brešu. Na startu sezone 2001/02., postigao je osam golova u devet utakmica. Nažalost, tokom te sezone, je pocepao prednji križni ligament i meniskus u levom kolenu; uprkos ove ozbiljne povrede, vratio se tri utakmice pre kraja sezone, oporavivši se za samo 76 dana. U njegovoj prvoj utakmici nakon povratka, postigao je dva gola protiv svog bivšeg kluba Fiorentine, prvi od ta dva je postigao nakon samo dva minuta igre. Onda je bio strelac protiv još jednog tima za koji igrao, Bolonje. Međutim, Đovani Trapatoni nije poveo Bađa u Koreju i Japan, smatrajući da se nije u potpunosti opravio od povrede. Navijači i stručnjaci su kritikovali izostanak Bađa, i Italija je bez Bađove pomoći ispala pre nego što je stigla i do četvrtfinala, ne uspevši da ispuni očekivanja.

Bađo je nastavio da igra u Breši sve do odlaska u penziju 2004. Svoju poslednju utakmicu je odigrao 16. maja 2004. na San Siru protiv Milana. U 88. minutu, Brešin trener Đjani de Bjasi je zamenio Bađa tako da bi mogao dobiti aplauz koji zaslužuje. 80.000 prisutnih na San Siru dali su mu stajaće ovacije. Završio je karijeru sa 205 golova u Seriji A, što ga čini petim najboljim strelcem svih vremena iza Silvija Piole, Gunara Nordalh, Đuzepea Meace i Hose Altafinija. Njegov broj 10 je penzionisan od Breše. Svoj tristoti gol u karijeri je postigao 16. decembra 2002. u pobedi Breše kod kuće od 3-1 nad Pjačencom. On je prvi čovek u poslednjih 50 godina koji je uspeo da dostigne ovaj broj, iza jedino Piola (364) i Meaca (338).Njegov poslednji doprinos Interu su bila dva gola protiv Parme, u plej-ofu za poslednje mesto za Ligu šampiona.

Bađo je postigao 27 golova u 56 nastupa za nacionalni tim, četvrti najveći svih vremena. Jedini je italijanski igrač koji je postigao golove na tri Svetska prvenstva, sa ukupno 9 golova na Svetskim prvenstvima stavlja se zajedno sa Kristijanom Vijerijem i Paolom Rosijem kao jedan od najboljih Italijanskih strelaca na Svetskim prvenstvima. Sa svim njegovim talentom nikad nije bio nagrađen sa pobedom u nekom takmičenju u reprezentativnoj karijeri. On je promašio penal u finalu Svetskog prvenstva 1994., što je doprinelo da Italija na penale izgubi trofej od Brazila.Bađijevo prvo Svetsko prvenstvo je bilo Svetsko prvenstvo 199o., iako je najčešće korišćen kao zamena na turniru, još uvek je bio u mogućnosti da pokaže svoj kvalitet, postigavši dva gola uključujući "najbolji gol turnira" protiv Čehoslovačke. Bađo je takođe dobro upamćen po svojoj klasi; iako je redovno zadužen za izvođenje penala za svoj tim, pomerio se u stranu kada je Italiji dosuđen jedan u meču za treće mesto, dozvolivši saigraču Salvatoreu Skilačiju da šutira i postigne gol i osvoji Zlatnu loptu.Bađo je bio temelj italijanskog tima na Svetskom prvenstvu 1994., vodeći je do finala nakon lošeg starta. Postigao je pet golova, sve u nokaut fazi, i svaki meč je igrao id početka: dva u osmini finala protiv Nigerije (prvi postigao dva minuta pre kraja utakmice čime je obezbedio produžetke, a drugi u produžecima), jedan u četvrtfinalu protiv Španije (pobednički gol tri minuta pre kraja meča) i dva u pobedi nad Bugarskom u polufinalu. Bađo nije bio u potpunosti spreman za finale protiv Brazila, koje se završilo 0-0 nakon produžetaka; on je preuzeo poslednji penal za Italiju u penal završnici, ali njegov šut je otišao preko prečke i Brazilci su osvojili titulu. Dva druga Italijana, Franko Barezi i Daniele Masaro, su takođe pre njega omašili penale. Turnir je završio kao treći najbolji strelac.

U prvom meču Svetskog prvenstva 1998., Italija je igrala sa Čileom. Prvi gol je postigao Kristijan Vijeri na asistenciju Bađa. Čile je preuzelo vođstvo 2-1, i Bađo je kasnije napravio dobar pas ka Inzagiju ali golman Čilea Nelson Tapia je odlično reagovao i sačuvao prednost od 2-1. To je bilo tek treći put da tim povede protiv Italije na Svetskim prvenstvima tokom 90-ih. Krajem meča Bađov šut je zakačio ruku Čilenaskog odbrambenog igrača, što je rezultiralo penal koji je izveo Bađo i postigao gol, čime je utakmica završena sa 2-2. Sa ovim golom, on je postao jedini italijanski igrač koji je postigao gol na tri Svetska prvenstva.

U četvrtfinalnom meču protiv Francuske, Bađo je ušao u drugom poluvremenu kao zamena. Italija je imala samo pet šuteva na celom meču, jedan od tih promašio je metu za samo nekoliko centimetara, a šutirao je Bađo; rezultat je ostao 0-0 i meč su odlučivali jedanaesterci. Bađo je postigao njegov penal, ali je Italija ipak izgubila od Francuske, koja je posle i osvojila titulu.

Ronaldo

Igrač koji je pre četiri godine napustio fudbal, već je svrstan u top deset najboljih fudbalera svih vremena i da nije imao problema sa čestim povredama pitanje je gde bi se zaustavio.

Ronaldo Luiz Nazario de Lima, poznatiji kao Ronaldo, rođen je 22. septembra  1976. godine. Za njega  se smatra da je jedan od najboljih napadača svih vremena.

Ronaldo je zaigrao za mladu reprezentaciju Brazila u svojoj 14. godini, a profesionalni ugovor je potpisao sa fudbalskim klubom Kruziero kada je napunio 16 godina.

Do 1993. godine,  Ronaldo je postigao 59 golova u 57 odigranih utakmica za reprezentaciju Brazila do 17 godina. Već 1994. godine je pozvan da igra za seniorsku reprezentaciju Brazila, na Svetskom prvenstvu 1994. godine u SAD. Ronaldo tada nije ulazio u igru. Par godina kasnije izabran je za najboljeg igrača sveta 1996. i 1997. godine. 1998. godine je potpisao ugovor za fudbalski klub Inter iz Milana.

Nakon samo godinu dana provedenih u Interu Ronaldo je doživeo povredu kolena koja ga je sa fudbalskog terena udaljila  nekoliko meseci. Kada se oporavio od povrede 2000. godine, na prvoj odigranoj utakmici protiv Lacija obnovio je povredu kolena.

Nakon 20 meseci rehabilitacije i dve operacije, Ronaldo je ponovo zaigrao na Svetskom prvenstvu 2002. godine. Na tom turniru je bio najbolji strelac sa 8 postignutih pogodaka, a Brazil je osvojio prvenstvo.

2002. godine je treći put proglašen za najboljeg igrača na svetu. Iste godine je potpisao ugovor sa Realom iz Madrida, i za Real je nastupao 97 puta i postigao 68 golova. 2007. godine potpisao je  za Milan da bi 2011. godine završio karijeru u brazilskom  Korintijansu.

Erik Kantona

Erik Kantona, iako je sa svega 31. godinom prestao da se profesionalno bavi fudbalom, ostavio je veliki trag u istoriji ove igre. Činjenica da je, kada je napustio fudbal, kompletna svetska javnost bila šokirana, dovoljno govori o veličini ovog igrača.

Iako su mnogi mislili da je, 24. maja 1966. godine, Kantona rođen u Parizu, on je zapravo rođen u brdima Marseja. Njegova porodica živela je u jednoj preuređenoj pećini koja je za vreme Drugog svetskog rata bila nemačka osmatračnica. Pećina, u kojoj je ovaj igrač rođen, postala je vlasništvo njegove bake čiji je muž bio klesar i svojim zanatskim umećem napravio jedno od najlepših mesta za stanovanje na planeti.

Majka Erika Kantone je poreklom Baskijka, a u Francusku je došla kao emigrant za vreme španskog građanskog rata, dok je Erikov otac poreklom sa

Svoje prve fudbalske korake Kantona je napravio u lokalnom klubu Kaloi, koji je inače iznedrio mnoge talnente poput Žana Tigane ili Rožera Žuvea. Profesionalnu karijeru započeo je u dresu Oksera.

Kantona je u uvek oduševljavao svojim idealnim rešenjima u igri, ali je isto tako bio i veoma prgav igrač. Tako je recimo nakon samo godinu dana od potpisivanja prvog profesionalnog ugovora sa Okserom (1986) već bio optužen za nasilničko ponašanje, jer je jednom prilikom udario svog klupskog kolegu Bruna Martinija. 1988. godine Kantona napušta Okser i prelazi u Olimpik iz Marseja koji ga i pored sjajne sezone posle samo godinu dana šalje na pozajmicu u Bordo. Posle Bordoa, Kantona je u relativno kratkom roku promenio još nekoliko francuskih klubova, da bi  leta 1992. godine otišao na Ostrvo obukavši dres Lids junajteda.

Dobre partije u klubu sa severa Engleske, ubrzo su zapale za oko Ser Aleksu Fergusonu koji ga dovodi u Mančester junajted. Kantona je u dresu "crvenih đavola" zabeležio 144 nastupa na kojima je postigao 64 gola. Brojni skandali u Engleskoj kao što je recimo udaranje navijača i svađe sa klupskim kolegama učinile su da Kantona ubrzo postane anatemisan ne samo na Ostrvu nego i od strane francuskog selektora Emea Žakea. Višemesečne suspenzije učinile su da se ovaj igrač relativno mlad povuče iz sveta fudbala (31. godina) a njegovo mesto u reprezentaciji "trikolora" zauzeo je Zinedin Zidan.

Za vreme svoje dugogodišnje karijere, Kantona iako je jedno vreme bio kapiten "galskih petlova", za reprezentaciju Francuske je zabeležio svega 45 nastupa na kojima je postigao 20 golova.

Zinedin Zidan

Zinedin Zidan je rođen 23. juna, 1972. u Marseju, u veoma siromašnom kvartu naseljenom Alžircima. Idol u mladosti mu je bio bivši urugvajski fudbaler Enco Frančeskoli kao i njegov otac koji je nastupao za Alžirsku reprezentaciju. Vremenom ih je Zizu obojicu pretekao...

Zinedin Zidan je bio jedan od najvećih plejmejkera u istoriji svetskog fudbala. Dugo godina je bio član reprezentacije Francuske, sa kojom je osvojio Svetsko prvenstvo 1998. i Evropsko prvenstvo 2000. Karijeru je završio u finalu Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. protiv Italije, gde je bio isključen u drugom produžetku nakon što je glavom u prsa udario italijansk

U svojoj karijeri je igrao za Kan, Bordo, Juventus i Real Madrid. Kada je iz Juventusa prešao u Real Madrid za 76 miliona evra postao je najskuplji fudbaler u to vreme. Sa Realom je osvojio Ligu šampiona 2002. postigavši fenomenlan u finalu gol protiv Bajer Leverkuzena. Zidan je jedini igrač uz Ronalda koji je tri puta izabran za najboljeg igrača sveta po izboru FIFA, a još tri puta se našao među prvih tri.

og beka Marka Materacija, ali je i pored toga dobio Zlatnu loptu za najboljeg igrača Prvenstva.

Zidan je svoju fudbalsku karijeru započeo u juniorskom timu US Sen-Anrija, lokalnom klubu iz Marselja. Sa 14 godina, odigrao je prvu sezonu u juniorskoj ligi, gde ga je primetio Kanov skaut Žan Varadu. Zidan je otiša u Kan na šest nedelja probe, ali je nakon toga još četiri godine proveo u klubu. Svoju prvu utakmicu u francuskoj Prvoj ligi odigrao je sa 17 godina, a svoj prvi gol je postigao 8. februara 1991, pa mu je za nagradu klupski predsednik poklonio auto. Vrhunac njegove prve sezone u Kanu je bio plasmanu Kup UEFA.

Zidan je sezone 1992/93 prešao u Bordo, sa kojim je 1995. osvojio Intertoto kup i igrao u finalu Kupa UEFA 1996. godine. Za Bordo su tada nastupali Bišente Lizarazu i Kristof Dugari, i taj trio je tokom 1990ih postao zaštitni znak Bordoa i fudbalske reprezentacije Francuske.

Godine 1996 Zidan je prešao u redove italijanskog Juventusa, tadašnjeg aktualnog osvajača Lige šampiona, za 3 miliona funti. Zidan je u ekipi Marčela Lipija postao glavni organizator igre. Prve sezone sa Zidanom Juventus je osvojio Skudeto i Interkontinentalni kup. Takođe su igrali u finalu Lige šampiona 1997, u kom je Juventus izgubio od Borusije Dortmund rezultatom 3:1 .

Iduće sezone je postigao 7 golova u 32 utakmice i tako pomogao Juventusu da zadrži naslov prvaka Italije i opet je nastupio u finalu Lige šampiona 1998, u kom je Juventus opet poražen, ovaj put rezultatom 1:0 od madridskog Reala. Na kraju te sezone Zidan je izabran za najboljeg fudbalera sveta.

Tokom pet sezona u dresu Juventusa Zidan je postigao 24 gola.

Godine 2001, Zidan je potpisao četvorogodišnji ugovor sa Real Madridom uz odštetu od čak 76 miliona evra, što je i do danas najviša plaćena odšteta u istoriji fudbala.

Zidane je uspešno krenuo s novim klubom. U finali Lige šampiona 2002. u Glazgovu postigao je gol volejom za 2:1 i pobedu na Bajer Leverkuzenom. Iduće sezone, Real je uz španski Super kup, osvojio i evropski, a Zidan je proglašen najboljim igračem 2003. godine u izboru FIFE i tako je postao uz Ronalda jedini igrač koji je ovu prestižnu nagradu osvojio tri puta.

Uprkos tome što je postigao svoj prvi het-trik u pobedi 4-2 protiv Sevilje, Zidanova poslednja sezona nije bila uspešna, Real je brzo ispao iz španskog kupa i Lige šampiona, i sezonu je završio sa 12 bodova zaostatka za prvakom Barselonom. Dana 7. maja 2006, Zidan je protiv Viljareala na stadionu Santjago Bernabeu odigrao svoju poslednju utakmicu za Real Madrid.
Zidan je svoju prvu utakmicu za reprezentaciju odigrao 17. avgusta 1994. u prijateljskoj utamici protiv Češke i na toj je utamici postigao 2 gola. Nastupio je na Evropskom prvenstvu 1996. u Engleskoj, gde je Francuska u polufinalu poražena od Češke nakon izvođenja jedanaesteraca.Na Svetskom prvenstvu u Francuskoj Zidane je postigao 3 gola, od čega 2 u finalu protiv Brazila, kog je Francuska pobedila sa 3-0 i tako osvojila svoj prvi naslov svetskog prvaka.Zidan je bio ključni igrač Francuske na EP 2000., gdje je odličnim igram i presudnim golovima pomogao svojoj reprezentaciji da osvoji naslov prvaka. Francuska je tako, pobedivši u finalu Italiju postala prva reprezentacija nakon Zapadne Nemačke 1974. koja je istovremeno bila i svetski i evropski prvak.

Zbog povrede Zidan nije mogao igrati prve dve utakmice za Francusku na Svetskom prvenstvu 2002. Zaigrao je u trećoj utakmici, ali ni on nije mogao pomoći reprezentaciji da pobedi i izbori plasman u osminu finala, pa je Francuska završila prvenstvo već u prvoj fazi bez postignutog pogotka.

Na Evropskom prvenstvu 2004. Zidan je u sudijskoj nadoknadi doneo pobedu Francuskoj protiv Engleske postigavši gol iz slobodnog udarca i iz jedanaesterca. Međutim, Francuska je u četvrtfinalu poražena od kasnijeg pobednika Grčke. Nakon poraza, Zidan je nakratko završio svoju reprezentativnu karijeru, da bi se 3. avgusta 2005. vratio na nagovor francuskog selektora Rejmona Domeneka, da pomogne Francuskoj da izbori nastup na Svetskom prvenstvu.

Dana 27. maja 2006, Zidan je protiv Meksika zabeležio jubilarni 100. nastup za reprezentaciju i tako postao jedan od četvorice igrača koji su nastupili za Francusku reprezentaciju više od 100 puta (osim njega taj uspeh su ostvarili Marsel Desai, Didije Dešamp i Lilijan Tiram).
Na Svetskom prvenstvu 2006. Francuska je, iako pre prvenstva i nije bila izraziti favorit, stigla do finala protiv Italije, za koju je Zidan najavio da će mu to biti poslednja utakmica utamica u karijeri. U finalu Francuska je povela Zidanovim golom iz jedanaesterca, čime je on postao tek četvrti igrač uz Pelea, Paula Brajtnera i Vavu koji je postigao gol u dva različita finala Svetskih prvenstva. Međutim, do kraja regularnog dela Italija je izednačila na 1-1, a Zidan je u 110. minuti produžetaka zaradio isključenje nakon što je udario glavom Marka Materacija, koji ga je prethodno uvredio. Francuska je finale izgubila nakon izvođenja jedanaesteraca, a Zidan je, uprkos tom incidentu dobio Zlatnu loptu za najboljeg igrača turnira.

Maradona

Maradona je jedan od onih igrača koji je na terenu i van terena podjednako privlačio pažnju svetske javnosti. Međutim droga, skandali i tračevi vezani za ovog igrača ostajali bi u drugom planu nakon što bi ovaj igrač istrčao na teren.

Kao peto od osmoro dece u porodici Ćitora i Tote Maradona. Rođen je u Avelandi, radničkoj četvrti Buenos Airesa, u nedelju - sveti dan svakog Argentinca. Dan za fud

bal.

Fudbal mu je, napisaće hroničari, morao biti u krvi. Na Diegovu karijeru najviše je uticao njegov ujak Kirilo, nekad golman malog kluba Korientes, pravi fudbalski zavisnik. Za ujaka ga vezuje i scena koja nema dodirnih tačaka s fudbalom. Mali Diego je jedne večeri upao u rupu na nezgodnom mestu. Ujak Kirilo je bio blizu: Evo me, Diegito, samo drži glavu iznad ! Francisco Kornejo, skaut Argentinos Juniorsa, prvi je uočio Diegov talenat: Sve, baš sve je mogao napraviti s loptom. Glava ili noga, svejedno. Lopta se jednostavno lepila za Diega. No, Kornejo je bio zabrinut izgledom sićušnog dečaka, morao je ojačati da bi opstao u fudbalu. Uz dopuštenje roditelja odveo je Diega lekaru sumnjive reputacije. Kačo Paladino, injekcijama, je podignuo mišiće buduće zvijezde. Paladin je to 1995. godine, nakon penzionisanja, priznao pred novinarima rekavši: Kad sam okončao tretman, Diego je izgledao poput najboljeg trkačkog konja. Pri tom uopšte nije pocrveneo, a trebao je, jer je tim činom odveo Maradonu u svet dopinga.

Dana 20. oktobra 1976. (10 dana pre 16-og rođendana) Deigo je odigrao svoj prvi susret za seniore Argentions Juniorsa. Tada je postao najmlađi prvoligaški fudbaler u istoriji argentinskog fudbala. Naredne godine odigrati će prvu utakmicu za seniorsku reprezentaciju Argentine. Ipak, 1978. selektor Luis Cesar Menoti nije ga uvrstio u nacionalnu selekciju za Prvenstvo sveta u Argentini rekavši kako je Diego premlad da bi izdržao pritisak. Godine 1979. bio je kapiten reprezentacije Argentine koja je u Japanu osvojila naslov juniorskog prvaka sveta. Tada su se Juventus i Barselona počeli raspitivati za malog zelenog, kako su ga zvali. No, nisu bili jedini - u igri su bili Arsenal i Šefild Junajted. Brzo su odustali kada su čuli početnu cenu od 800.000 funti. Tada je to bio prilično veliki novac. Diego je ostao u Argentini i 1981. s klubom Boca Juniors osvojio je naslov prvaka Argentine. Godinu dana kasnije nastupiće na svetskom prvenstvu u Španiji i potpisati za Barselonu.

U Barceloni je prvi put probao kokain. To je kasnije obrazložio ovako: Ništa posebno. Želeo sam se osećati živahnijim. U klubu svi su sumnjali ali su ćutali jer Maradona je bio prevelika investicija. Čak je nastupao u anti-droga TV reklamama i to dobro plaćenim. Godine 1984. potpisao je za italijanski Napoli s kojim će osvojiti dva naslova prvaka Italije (1987. i 1990.), a 1989. osvojiće i kup UEFA - prvi evropski naslov Napolija.
Na XIII. Svetskom prvenstvu u Meksiku (1986.) dvostruki je strelac u utakmici Argentine s Engleskom. Oba njegova gola na toj utakmici se i dan danas prepričavaju. Kod prvog je reč o pogotku koji je Diego kasnije nazvao Božjom rukom. A drugi je remek-delo koje je na mnogim rang listama proglašen za najlepši gol svih svetskih prvenstava. Sam je predriblao polovinu engleskog tima i golmana Šiltona i postigao gol kakvi se više ne postižu. Engleski komentator je uzviknuo da je prvi gol sigurno neregularan jer je postignut rukom, ali zato drugi vredi za deset. Na tom prvenstvu je Argentinu doveo do naslova prvaka sveta u dramatičnom dvoboju s reprezentacijom Zapadne Nemačke (3:2).

Tri godine kasnije dva je meseca proveo u Argentini i nije se pojavio na početku italijanskog prvenstva. Zatražio je ispisnicu iz Napolija zbog transfera ali je zahtev odbijen. Na svetskom prvenstvu u Italiji (199

0.) s reprezentacijom je došao do finala, ali su poraženi od SR Nemačke 1:0.Godine 1991. bio je pozitivan na doping kontroli (otkriven kokain) te je kažnjen s 15 meseci zabrane igranja. Iste godine, nakon povratka u Argentinu, uhvaćen je zbog posedovanja kokaina. Sudska presuda je glasila - kontrolisan medicinski tretman. Godinu dana kasnije nakon doping skandala odbio se vratiti u Napoli i ultimativno je zatražio transfer. Novi klub bila je španska Sevilja. Godine 1993. vratio se i u reprezentaciju i to s kapitenskom trakom. Iste godine napušta Sevilju i potpisuje za argentinskog prvoligaša Njuvels Old Bojs. Već naredne godine (1994.) otpušen je iz Njuvel Old Bojsa jer je uporno izbegavao treninge. Te godine ponovo je došao na naslovne stranice nakon što je iz vazdušne puške gađao (i pogodio) jednog novinara.

Na svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Državama nastupio je na prve dve utakmice za argentinsku reprezentaciju jer je na doping kontroli opet bio pozitivan i morao je napustiti selekciju uz 15-mesečnu zabranu igranja. Pored toga, fudbalskim rečnikom rečeno: izgubio je i utkamicu sa ženom koju je voleo, majkom sina kojeg nikada nije imao hrabrosti da prizna.Godine 1995. nakon dve neuspešne trenerske avanture (Rasing klub i Deportivo Espanjol) vratio se u Boca Juniors kao igrač, uz najavu da se rešio kokaina. No, već sledeće godine sam je potražio pomoć u jednoj švajcarskoj klinici. Utakmicu s kokainom još nije dobio. Nakon tretmana 1997. godine ponovo je u dresu Boka Juniorsa. No, u prvoj utakmici sezone (protiv Argentinos Juniorsa) još jednom je pozivitan na doping kontroli. Opet kokain. Na svoj 37-i rođendan, 30. oktobra 1997., telefonom se javio TV stanici Amerika Z. Oni koji su slušali kažu da se gušio u suzama. Rekao je: Fudbaler u meni stigao je do kraja staze. Sutra će biti najteži, najgori i najtužniji dan u mom životu. U januaru 2000., dolazi na Kubu kako bi se ponovo pokušao izlečiti zavisnosti od droge. Svi raniji pokušaji očigledno nisu bili uspešni.

Euzebio

"Crni panter" kako su zvali Euzebija da Silvu, bio je igrač koji je bio mašina za golove. Reč je o prvom igraču rođenom na teritoriji Afrike koji je kasnije osvojio "Zlatnu loptu". Takođe reč je o napadaču koji je tokom svoje karijere na 727 mečeva postigao neverovatnih 715 golova.

Euzebio da Silva Fereira rođen je u  Mozambiku 25. januara 1942. ali se kasnije sa porodicom doselio u Portugal. Odrastao je u veoma siromšanoj porodici u kojoj je pored njega bilo još troje dece. Fudbal je počeo igrati najpre sa krpenim loptama da bi kasnije nastupajući za razne amaterske klubove došao i do dresa Sporting Maputa.

Mogao je u to vreme trčati 100 m za 11 sekundi što je definitivno fasciniralo čelnike Benfike. Prvi ga je zapazio brazilski trener i bivši fudbaler Žoze Karlos Bauer. Bauer je bio impresioniran brzinom 18-godišnjeg Euzebija  i preporučio ga je najpre  brazilskom klubu Sao Paolu, koji ga je zbog neuhranjenosti navodno odbio dovesti.

Preporučio ga je zatim treneru Beli Gutmanu, koji je tada trenirao Benfiku. Kada su  čelnici  Sportinga iz Lisabona videli šta se dešava, jer je Sporting iz Maputo bio njihova filijala, pokušali su sprečiti Euzebijev odlazak u redove ljutog rivala. Međutim bilo je prekasno  Euzebio je ipak prešao u Benfiku, koja je bila konkretnija i upornija.

Najveći deo svoje karijere proveo je upravo u Benfiki, gde je igrao 15 godina i to u periodu od 1960. do 1975. godine. Za to vreme je  postigao 315 golova na 301 utakmici, odnosno u proseku 20 po sezoni. Najbolji je strelac ovog kluba svih vremena. Na 727 nastupa u celoj svojoj  karijeri postigao je čak 715 pogodaka.

IFFHS ga je proglasio za 9. najboljeg igrača svih vremena,  dok ga je Fudbalska federacija Portugala 2003. godine proglasila za najboljeg fudbalera te države u proteklih 50 godina. Nalazi se na listi najboljih 100 fudbalera po izboru FIFA i Pelea iz 2004. godine. Poznat po nadimcima Crni panter i Crni biser. 

Bio je član reprezentacije Portugala koja je osvojila treće mesto na Svetskom prvenstvu u Engleskoj 1966. godine. Na tom prvenstvu bio je proglašen za najboljeg strelca sa 9 postignutih golova. Te godine je takođe postao prvi portugalski osvajač  "Zlatne lopte". Godinu dana ranije dobio je i Zlatnu loptu "France Footballa".

Četiri puta bio je najbolji strelac portugalske lige. Dva puta  je osvojio Evropsku zlatnu kopačku i to u sezonama 1967/68. (Te godine se prvi put dodijeljivala ova nagrada) i 1972/73. Poznat je bio po brzini ali i veoma jakom udarcu desnom nogom. Prvi je fudbaler koji je rođen u Africi koji je kasnije tokom svog života postao svetska klasa kada je fudbal u pitanju.


Do kraja karijere, nakon Benfike je nastupao  za još šest klubova iz Severne Amerike, odnosno  još dva iz Portugala. Igrao je između ostalog  i za Toronto Metros-Croatia, klubu kojeg su formirali hrvatski iseljenici koji žive u Kanadi. 

Sa Benfikom je bio 11 puta prvak Portugala, jednom prvak Evrope i pet puta osvajač nacionalnog kupa. Za reprezentaciju Portugala postigao je 41 gol na 64 nastupa.